Sretnem ih u praznoj ulici. Šetaju polako. Drže se za ruke. I na ovom mestu to je nesvakidašnji prizor. Seoska idila retko dozvoljava otvoreno pokazivanje ljubavi. A opet, ovde uvek očekujem neočekivano. Kao da me dobrota ljudi i lepota predela ostavljaju spuštnog oružja i bez oklopa za dušu, pa u nju slobodno utiče svi novo i nedoživljeno.
Tako i ovaj par zaljubljenih ostavi me sa dubokom impresijom važnosti onog – uhvati momenat. Ona kratke sede kose, on punačak i dobrodržeći, proćelav. Ona u šorcu i plavoj košulji bez rukava, a on u bermudama i majici sa natpisom Freedom. Ona u svojioj osmoj deceniji, on takođe. Ona se kreće teško, on je drži za ruku i polako i pažljivo je vodi u duge šetnje kroz puste ulice. I pričaju. Neprekidan dijalog vodi se tiho i na jeziku koji mi je potpuno nepoznat. Jedino mi njihova mimika otkriva lakoću sa kojom skakuću sa teme na temu. I osmesi. Razmenjeni osmesi između reči, oni kratki osmesi odobravanja. Naborana lica se podmalade, sunce im uskoči u oči i korak.
Eto mene, kibicujem stare ljude i komentarišem ih kao najgora seoska snajper bakuta. Ali ne! Ja ih gledam sa dubokim divljenjem i odobravanjem. Sa poštovanjem osobe kojoj je u ovom momentu stalo da se baš ovaj par nikada ne odvoji. Da njihova ljubav ne bude prekinuta trivijalijom smrtnosti…
I da, opet mašam i zahaljujem im se u sebi na vraćenoj sposobnosti da sanjarim o nepomućenoj sreći. Onoj koju sam uhvatila na trenutak dok sam gledala u njihove osmehe.
