Sedimo tako, nas dve, ona vila, ja gorski pan, ona na svom oblaku, ja na svom. Razdvaja nas nebo i prostor, ali pričamo svaki dan licem, prstima, osmesima, dušama.
-Šta kažeš Osmehu, da popijemo prvu utarnju na simsu, ja kuvam?
-Evo, samo da obrišem prste od boja, lepe mi se po licu i usnama, sva sam šarena.
-Neka, ako, znaš da volim kada si šarena, takva ti je duša, duginih boja, nebeskih dimenzija, nije zatvorena u kutiju. Bolje sedi i pričaj mi kako si provela noć? Da li te je pun mesec budio kroz kapke? Da li si letela da obiđeš sectrice zvezdice, da se sita sa njima ismeješ?
– Eto me, pusti boje, praću šolje ja. Uvek ih umažem, a ti ih ne pereš, ostavljaš ih tako da se sunčaju. Treba mi novo platno, nova ideja, kako ću po staroj? Perem stare, crtam nove. Nego, jesam noćas lepo obišla ceo svod. Zar me nisi čula dok si svirala po rečima? Dozivala sam te, nisi se odazvala.
– Svirala sam tugu, onda sam gluva i slepa. Puštala sam je da mi curi po papiru, sve sam suze u reči istresla, valjda je to Mesec rekao da je prava noć za slobodu. Jutros sam srce oprala svežim povetarcem i pesmom ptica. I proleće sam u oči stravila, čekala sam te. Ti imaš dar da mi otmeš osmeh i kada znam da sam ga zaboravila u donjoj fioci onog babinog šifonjera. Uvek ga nađeš i staviš mi ga na lice. Ozarim se kad vidim tvoje slike.
-U njima je lek. Nije ni meni uvek do smeha, ali priroda mi je takva, ne daje tugi i besu da ovlada. Naučila sam svoje prste da slikaju osmehe po dušama najtužnijih.
-Često mi se čini, Osmehu, da se život kojim živiš ogleda u tvojim slikama, uvek si drugačija, tako uzbudljiva, smela.
-Nisi ni ti drugačija. Slično se spaja po duši.
-Znam, ali opet brinem, a u tebi kao da nema briga, kao da dan počinješ uvek osmehom i po nacrnjem i najhladnijem. Kao juli u decembru. Ja ipak nemam tu moć, ponese me zima i blato ispod nas.
-Dušice, Pero moje, i ja sam blato gazila. Do kolena, ali hrabro, da mi do usana ne dođe, da mi osmeh pobede ne prekrije. Pobede su u nama, bobedimo sebe i letimo gde želimo svojim bojama i životnim optimizmom.
-Da, ja sam još u oklopu, ne skidam ga ni dok spavam, ratujem sa sobom i sa vetrenjačama koje su i u meni i oko mene. Moji ratovi su u mojem peru, tvoji u bojama i osmehu. Ja svoje još vodim, ti si svoje dobila i srećna si, dišeš, lebdiš iznad sveta. Dodiruješ ga po svojoj volji i ne mariš za zle. Tebi ništa nije crno ili belo, sve ti je šareno, isprepletano, sjedinjeno u jednu misao o životu.
-Jeste, zato osmeh ne skidam. On je bio moj štit i moj mač, a sada je prosto tu, svetlo oko moje duše. Vidim smešaš se, a ni ne slutiš, samo osećaš.
-Kada osetim vetar na koži, osmehnem se, sam se osmeh smesti na usne. Lepo mi stoji, nije crven kao tvoj, ali sija.
Sedimo tako, svaka na svom oblaku i smešimo se suncu i mesecu. Radujemo se životu, moja sestrica Osmeh i ja. Srkućemo boje u kafi , sladimo je rečima, a gorku ne pijemo, ne slaže nam se sa karakterom. I tako svaki dan kada je nebo sivo, stavimo cveni karmin, a barice suza ostavimo ispod visokih potpetica naših lakovanih cipela.
