I tako, jednom prilikom, a tokom naših beskrajnih diskusija, reče meni duša moje duše: „Ako hoćeš da dokažeš da si pisac, zadaću ti temu, ali ne da je obradiš onako površno, smatraj ovo zadatakom za doktorat.“ A kako je znao da bude strog, ali pravičan, nisam se usudila da ga odbijem. A tema beše – prezir.
Onda sednem i počnem da posmatram i njega i ovu čamotinju od države i svoj predhodni život i svatim da umem da prezirem, da i u meni ima i onih jačih osećanja, mržnje, duboke mržnje, ali da ih se oslobađam polako i sigurno, ljubavlju, pisanjem, razumevanjem sveta oko sebe i tih nesretnih duša koje ne zaslužuju ni poštovanje, ni pogled, ni rečenicu. Onda napišem priču koja ga je duboko pogodila, dugo ju je čitao, svaku reč vagao, da bi mi na kraju pružio ruku i rekao: „Ovde u Srbiji postojiš samo ti, samo ti pišeš bolje od mene.“ Možda to nekome ne znači ništa, ali za mene je to bilo otkrovenje, i više od toga, pocrvenela sam, nasmešila sma se i uspela samo da zucnem – hvala.
Olovka ( moja disertacija)
U njenom jakom, grafitnom srcu sakrila se cela istorija jednog života, a iza sledećeg razanja i budućnost. Ta obična drvena pisanjka nije nastala u magičnim gorama Mount Dum-a, izbačena je sa trake u nekoj kineskoj fabrici jeftinih olovaka. Kada je sela na policu radnje, prošla je već pola zemaljske kugle, tako da je taj trenutak odmora iskoristila da se sabije uz svoje sestre bliznakinje i opusti grafitno srce, a onda ju je dohvatila jedna šaka i grubpo je gurnula u pocepani džep košulje.
U eri reči koje se kucaju po tastaturama, jeftinim kineskim i onim skupljim, takođe kineskim, pisanje olovkom bilo je zanatsko umeće koje su gajili samo starci i mala deca (ona koja se uče onome što će uskoro zaboraviti), ali ova olovka nije završila u drhtavoj ruci starice koja sravnjuje račun posle nedeljne nabavke bakaluka, ova olovka doživela je podjednako neobičnu sudbinu, kao i njen sadašnji vlasnik i ubica. On je bio čovek srednjih godina, pošteno ujeden životom i pisac po vokaciji. Kao veliki umetnik i visoki intelektualac, davno je raskrstio sa papirom i olovkom kao načinom prenošenja svojih misli do krajnjeg korisnika, sva svoja dela kucao je i unosio u uredno složene fajlove na kompjuteru.
Neki neupućeni posmatrač mogao je da ostane u zabludi vođen samo logikom prve lopte, jer je ovaj čovek pojavom bilo neuredan , ali ona je namerno vrištala – oprez, ludi umetnik! Ne, ne, ispod te maske krio se duboko proračunat vojnički mozak koji je i sopstvenu kreativnost svodio u jasno definisane geometriojaske oblike (kocke, blokove), pa ih tek tako stređene i ujednačene postavljao u uredno složenu biblikoteku misli. Ništa u njemu, osim spoljašnjosti, nije bilo neorganizovano i neuredno. Išao je u životu dotle da i svoju ljubav iskasapi rečima, ako bi na trenutak izašla iz svoje kocke, one koju je on tačno tu za nju postavio, kako u sebi, tako i u stanu u kojem su živeli povučeno.
Takav čovek ni jednu ovako malu nabavku, kao što je bila kupovina olovke, ne bi učinio bez duboke analize i na kraju, apsolutne neophodnosti. Njome je morao da napiše jedno pismo, zapravo concept za jedno važno pismo. A to pismo otićiće nekome ko ne čita sa ekrana, ko ne poznaje jezik tehnologije, pa je stoga bilo esencijalno da bude napisano na papiru, ručno, ne kucano, da bi taj koji ga bude čitao video da su sve reči u pismi stigle pravo iz srca onog koji ga je sastavio.
Sačekao je trenutak kada mu se um dovoljno napio tuđe patnje, a telo sopstvenog bola. Čekao je više decenija, pa ni sada nije bio siguran da će onaj kome je pisao to zaista pročitati i razumeti kako treba. Podigao je olovku sa stola, dugo je zagledao njene obične krivine i premeravao oštrinu njenog vrha, a u stvari, izvršavao je poslednje sabiranje misli pred izvršenje – pisanje prvog i poslednjeg pisma svome ocu.
Da bi vi koji čitate ovu priču bolje razumeli situaciju u kojoj je bio naš nestretni junak, treba početi od početka, od samog korena i istorijata reči – mržnja. Ne semantički , mnogima se ta reč otme onako, u sred obične rasprave o hrani. Koren ove reči leži toliko duboko u ljudskoj svesti da su se na samo toj reči zidale imperije. U dubokoj zabludi je onaj koji misli da je ljubav glavni pokretač i graditelj svetova, mržnja je mnogo moćnija. Carstvo građeno na temeljima mržnje jače je i otpornije od svih carstava građenih na lepršavim krilima ljubavnog zanosa. Mržnjom se grade zidovi sa malterom od krvi i suza, a ciglom od samlevene ljudske duše. Mržnja grabi, nosi, melje, osvaja, pobeđuje, zatire, niče, na nju se mogu primeniti svi pridevi koji idu uz ljubav, jer su suštinski dva najjsnežnija osećaja u čoveku. Koliko su po intenzitetu ista, po prirodi su sasvim drugačija. Mržnja je hladna, nosi dušu u mrak, a oko sebe širi laž I smrt. Tiho hvata, a bučno nastupa. Slatka je koliko je gorka. A jednom kada uhvati čovekovu bit, ne napušta je do smrti.
U bibliji je prezrena, a opet je ima toliko da su se na biblijsku mržnju naslanjali mnogi ratovi koji su razdvojili ljude i narode i zapalili nebo, za vo vjek i vjekova. Snaga ove biblijske mržnje toliko je jaka da joj nema pandana, nema antidoda, ni najjačom ljubavnom pesmom, ni najpožtvovanijim, vrelim srcem, ni najtežom muškom suzom, ničim se ne može ublažiti. Mržnja se hrani mržnjom, hrani se svim negativnim osećajima u čoveku i oko čoveka, a ako takvih osećaja, kojim slučajem nema, napraviće ih sama mržnja, od ljubavi, od bilo kog drugog intenzivnog osećaja napraviće negative kojima će moći da gospodari, da se nima uvećava i da raste srazmerno godinama i uzrastu tela koje je zaposela.
Mržnja je lukava, često ćete iz mučene duše mrzitelja čuti reči: “Ne, ja ne mrzim nikog, smo prezirem…”
Tu dolazimo i do prve pratilje svake velike mržnje, greškom zapostavljenog prezira. On u rečima ne izaziva isti intenzitet osećaja kao mržnja, ali ukazuje na dobru putanju prema istoj. Preziz je gospodar malih duša, onih nesposobnih da mrze, onih koje bi se rađe sakrile iza ove polumržnje, nego sami sebi priznali da su dovoljno veliki da se u njih useli gospodar mraka. Duše koje preziru, odriču se javno svojeg prava na mržnju, često se pravdajući, jer umislili su da im dobra narav i toplo srce ne dozvoljavaju da mrze, a tu je njihova slabost. Svako srce, bilo toplo, hladno, veliko, malo, svako je sposobno za mržnju, kao i za ljubav. Jer, samo se ova dva entiteta bez dozvole vlasnika useljavaju u tela i postaju apsolutni gospodari emocija. Ne postoji čovek vredan prezira, a da ne zavređuje u isto vreme i mržnju zbog svoje slabosti karaktera. Deleći ova dve emocije samo pravimo semantičku razliku između dva ista zloduha.
Sa ovim osećanjima u srcu naš junak počinje svoje pismo, sam potpuno ubeđen da u njemu nema ni trunke mržnje, već samo go prezir prema čoveku koji ga je ceo život progonio kao demon, istovremeno i svojim prisustvom i svojim odsustvom, zavlačeći mu kandže svoje zle prirode u sva sećanja, kidajući mu celu budućnost. Njegova ubeđenost u prezir prema svom ocu ide totle, da je spreman da mrzi sve oko sebe, čak i samog sebe, ali nije spreman da podlegne ovom osećanju kada je očeva figura u pitanju. On je suviše kulturan da sva svoja osećanja gađenja, bola, trpljenja, duhovne izmrcvarenosti, pretoči u mržnju prema onom jednom biću koje ga je rodilo i oblikovalo ovakvim kakav je sada. Stoga on svu svoju tugu i sav svoj bes gura u srce male grafitne olovke opisujući ovom čoveku svoj životni put, svoju nesrećnu maldost, svoj duševni bol u spoznaji da sve što uradi uvek ostane omalovaženo, neprimećeno ili čak uništeno od strane jedinog roditelja, onog koji bi trebalo prvi da ga podržava, gura u životu, voli…
Pogureno sedi za svojim radnim stolom i pritiska olovku na papir, piše, pa grubo precrtava, pa opet piše. Ne odustaje, u njemu je mržnja toliko jaka da mu i dah skraćuje, a porodužava mu bol u grudima i desnoj ruci. Već je napisano desetine strana o svojoj mladosti, o sećanjima od koji bi najrađe pobegao u najdublje bure piva, ali i tu, na njegovom dnu, pronađu ga u pojedu ga. Dok završava sa istorijom, polako sagledava svoju uzaludnost, postepeno prepoznaje i uzaludnost ovog posla, jer je već skoro ubeđen da pismo nikada neće ni poslati, ono nikada ne bi ni bilo pročitano. Dok ga mržnja sve više obuzima, on iz olovke cedi svoju krv, piše najdublje, piše o svojoj esenciji, o svojoj duši, o svojim snovima koje je otac ugazio, izlomio, ispljuvao, obesčastio. Olovka se tupi, lomi, reže je i nastavlja, sve manje prepravlja reči, sve više im popušta, dozvoljava im da iz njega ističu kao zla krv.
Razmišlja o svojim postupcima koji su proizašli iz očeve neljudskosti, vidi sebe kao produkt jednog zla kome nije mogao da se odupre nikako, bio je dete, bio je seme jedne mržnje, posejano u zemlju da nikne kao druga mržnja, kao nastavak stabla, ako još jedno krivi drvo u crnoj šumi porodične igre krivice i mržnje, laži, prevara i ucenjene ljubavi na kašičicu. Piše o svom životu, a prepisuje staru knjigu, reč po reč, mržnju po mržnju. Ako je ranije i mogao svoje loše postupke da pred sobom opravda tuđom nesposobnošću i tuđim lošim namerama, sada to više nije mogao. Našao se na onom mestu odakle nema povratka na staro stanje, jer je opisujući očeve postupke prema njemu, opisao svoje prema drugima. Olovkom je probušio rupu u papiru, baš na onom mestu gde je trebao da stoji oblik njegovog srca. Klonuo je, olvoka je pukla i tako prepilovljena, isušene konstrukcije, ostala je da leži ispod njegove velike šake.
Svitalo je, a svitanje je uvek bio njegov omiljeni deo dana. Voleo je onu konačnu borbu svetla sa mrakom, kada prvi sjaj pobede sunce na sjajnom obzorju objavi po belim fasadama i prozorima kao ogledalima prvog svetla. Oči su mu bile crvene, lice umorno, telo portošeno, ali duša čista i nova. Provirio je u sobu, njegovo srce je ostalo tu, mirno spavajući , ne sluteći rat, ne mareći o ishodu koji je mogao da označi i njihov kraj. Skuvao je kafu i zapalio cigaretu, smrdeo je na užegli dim, ali u nosu nije osećao ništa osim mirisa novog života. Onog života koji je sada sam zasadio, onog koji će da nikne iz zemlje u novo drvo, samo na osunčenom proplanku, samo u toploj senci staroh hrasta koji će ga krošnjom zaklanjati taman toliko dugo dok ne ojača i prestigne ga u trci prema nebu.
Na stolu ostala je gomila duše, nemarno rasuta po običnom, jeftinom papiru. Namerno ispisana potošenom grafitnom olovkom, namerno zaboravljena slika Dorijana Greja. Kada ustane, njegovo srce će je uredno složiti u neki fajl, pod nekim brojem i zaboraviće ga, jer suština njegovog pisma nije bila u rečima, ona je obitavala u načinu pisanja i putanji, od srca u olovku, od olovke na papir, sa papira opet u srce, iz srca do duše, iz duše u nebo…
