Ovu misao stavila sam na papir pre par godina, a odnosila se na mnogo osećaja koji nisu bili na istoj frekvenciji sa mojim srcem. I, kada sam je napisala shvatila sam da je sročena kao univerzalno prvilo za pronalaženje prve ljubavi u sebi. One ljubavi koju je pominjao tvorac dok je utiskivao večne reči u kamen – ljubi sebe kao bližnjeg svog. I sada pratim isti ritam srca. Ne dozvoljavam sebi da me otruje tuđ gnev, da me ukalja prljavština duše onih koji su zaboravili da je imaju I da me ponos ponese do visine sa koje neću moći da osetim svoju savest. Molim se samo za snagu da ne pokleknem i da svaki odgovor na tuđu zlobu prvo prevučem kroz svoje svetlo:
„Skini prvo zakorelo blato sa kože i oguli smrdljie uvrede sa mesa. Preseci svaku misao koja ti je lomila kosti i izbi svoje zube zato što su grizli uvredama, a oči iskopaj jer su videle samo skarad spoljne lepote rugajući se i žmureći na čistu dušu. Onda otvori grudni koš i pusti srce da odleti i udahne svežinu nevinog čoveka. Sve što će u tebi ostati biće ljubav.“
