Odnelo te vreme teških reči i još težih odluka i donelo ti ranu na licu kupanom suzom.
Odnela mi te prokleta reka koja mi te donela, u momentu nestajanja rodila si se nova, nesvesna, nesputana, gorda, nesrećna, a svoja…ne moja.
Odneli mi te talasi i nebo i zime i leta i kiše i snegovi i tuge i osmesi i reči otrovne, a reči moje i reči tvoje i reči onih koji ne mare…
Odnelo mi te nevreme vremena prošlog koje nikd neće dotaći obalu moje sadašnjosti, ukralo te, lagalo te…
Odnelo mi te, prokleto, sto puta prokleto, to živo i neživo, povampireno u smrti svojoj i smrti mojoj…
Odnelo mi te doba prvih grešaka, prvih kajanja bez prava na oproštaj, bez muzike za ispraćaj, a sa spremnim florom na reveru stare jakne.
Odnelo mi te i doneti te neće…ne meni…ne tebe, krvi moja…kasno je za drugo proleće posle godina zime…
Odnelo mi te, a da nikada i nisi bila moja, samo eho mene u večnosti u koju sam seme bacila…
