Zašto se vuk provlači kroz skoro sve moje pripovetke, negde kao glavni akter, negde samo kao senka koja baca određenu boju na scenu koju pokušavam da dočaram? Znam da su lepotica i zver ofucan kliše, takođe sam svesna da je Crvenkapa uveliko naoružana i punoletna. Ne, ja ne vidim ovu divnu zver kao grabljivog krvoloka, ja nisam očarana njegovom mračnom stranom u folkloru ispunjenom ljudskim strahom i neznanjem. Ja vuka posmatram i on mi govori o slobodi, jedinstvu u mnoštvu, lepoti postojanja i saživota sa majkom prirodom.
Vuk je osobina, on je takođe i osećaj koji ne mora biti loš, kako se uobičava pomisliti, niti romantično ljigav – kako je moderno, u meni je on je centar normale, osa.
Ako zamislite put na kome nikada nećete sresti isto lice, a samo se vi tuda krećete i osećate se često usamljeno i izgubljeno, vuk osećaj će vam reći da je to u redu, to je sloboda, trči, diši, upoznaj život u svoj njegovoj raskoši. Moj alter ego, moj pratilac u teškom i vodilja kroz let u nepoznato, a željeno. Ovaj svet je pun ljudi, samo je malo čoveka među svim tim telima, a vukova još manje. I mada se mnogi prse svojim vukovima po nadlanicama, leđima i ramenima, oni nisu vukovi, samo bi želeli da to budu, ali skreću sa pravog puta u vičje nehajanje. Ja svog vuga krijem duboko iza oka. Čuvam ga slobodnog, nesputanog, na samoj ivici spoznaje. Ne tražim ga, prosto je tu.
Kliše ili ne, hvala vuku u meni, oslobodio me je stega malogra]anskog postojanja. Otvorio me je kao ljusku čoveka i pokuljao napolje, ne mareći ni za šta drugo osim za svetlo kome treba širina i slobodna duša da stvara, da pomogne, da uputi, da putuje sam u gomili, da rane vida sopstvenom pljuvačkom lepeći dobra sećanja na ugrize loše sudbine.
