Zastala sam, zbunio me je taj trenutak prepoznavanja:
– Odakle ti to, srećo?! – oprezno sam pitala, polako sam vukla izlizanu gumu iz njenih ručica, to je ipak bio moj mornar, moja prva i jedina igračka.
– Dala mi ona baka! – pokazivala je na poznato lice koje se osmehivalo sa terase.
– Šta misliš da ti platim sladoled, a ti meni daš mornara? – uhvatih sebe kako molim dete, a već joj izvlačim igračku iz ruke. Ona nije mogla da zna koliko me je kidala iznutra, koliko mi je duša trpela.
– Ma može! Da nisi malo matora da se igraš? – već mi je otela pare, ispustila mornara i otrčala ne osvćući se.
Podigla sam ga, obrisala pažljivo, pregledala sam svaku tačku na ofarbanoj uniformi. Gledala sam ga dugo, bio je ona zlatna nit koja me je trenutno prenela u sva ona mora koje je oplovio. U nos mi ulete miris lule koja dogoreva, prošeta se ispred mene ono njegovo zamišljeno lice koje me je uvek gledalo sa osmehom odobravanja, toplo i strogo, zabrinuto. U ustima prizvah slast sveže pečenih ribica, zaigra mi srce u ritmu pučine i sutona koji smo često delili, on i ja i niko više oko nas. Ubode me njegovo „sine“ i zaplakah, tu na ulici… Sedoh, sručih godine bez oca svog u ovu igračku, zaboravljenu u nekom sanduku, sklonjenu od sećanja, nađenu ili prizvanu.
