Mene niko nije pitao i ne treba. I niko me nije gurkao da sklapam reči u rećenicu i progovaram svoje mišljenje.
Niko me nije mazio lepim delima i ljuljao bajkama o boljem sutra. Niko, baš niko mi nije istinu govorio, a usta mi puna oštrih zuba i dlanovi stisnuti u pesnice…
Meni niko nije dozvolio da budem i niko me nije ni video, osim u pesmama i notama.
Meni niko nije brisao suze, same su se sušile njihovim smehom i njihovim groznim uvredama.
Mene niko nije pustio da živim, omču su mi o drvo vezivali i čikali me da je oko vrata okačim i boli me kopljima sopstvenih ega.
Mene niko nije pitao kako sam…bila sam, tu sam, postojala sam…
Mene niko nije učio, niko želeo, niko praštao, niko slušao tanak glas moje velike tuge…
Meni je neko rekao da nosim i nosim ga, svoj krst, svoju dušu na čelu i svoje ožiljke na telu kao ordenje od mesa.
Mene niko nije pitao, sama sam rekla vetru, a vetar je odneo i porastao i zagrmeo i razneo moje reči po svima koji me nikada ništa nisu pitali.
Meni niko nije dozvolio da kažem ja, da budem ja… Ja sama, nakaradna, zaboravna, tiha, jaka, nesavršena… mala svetiljka u očima svih koji su me videli i nisu mi dozvolili da zasijam…
