Komadaš sunce,
kraljice nemanja i princezo sanjanja
Komadaš sunce,
Svaki komad u drugo oko sadiš.
Tebi je, svetlosti, samo senka nedohvatljiva.
Njoj se udvaraš,
toj sablasti plešeš i želiš je neuhvatljivu.
Komadaš mesečinu,
čergarko, vilo zvezdanih očiju.
Komadaš mesečinu,
svaki komad u drugo srce guraš.
Na tebi su usne strasne, a neme.
Pesma ti je oteta,
samo se krv sa tvojih zuba cedi u poljupce,
ćutke,
ćežnjo svačija, muko ničija…
Komadaš im srce,
carice tužnih uzdaha,
predaješ im komade srca svoga, jer nije više tvoje…
Svaki komad, njegov i tvoj,
sažvakan i pljunut, pa sastavljen i oblepljen suzama i svetlom,
raskomadan vremenom i noktima tvoje dobrote…
Komadaš lice,
masko nepročitana, utvaro nedoželjena,
samo ti oči sijaju.
Iza oka čučiš i kriješ se, lepotice,
skrivaš se u plamenu pogleda,
čista, odana senki neuhvatljive večnosti,
predana gospodaru mraka,
konačna, a beskonačno daleka,
dušo velika, moćni maču pravedni…
