„Here comes the Sun…“, počinjem, a znam da će doći tamo nekom, negde…i sve tako…da ne budem mračna i negativna, jer to zaista nisam.
Prolazim kroz groblja uspomena sa nadgrobnim spomenicima toliko visokim da zaklanjaju svetlost, a ona je i ovako samo u nekom oku ili srcu. I pitam se da li se to neko rodi sa belegom na koži koji ga gura u tamu i zatrpava ga lošim, a srce mu ne da da se prevrne i opet, pored i uprkos bolu, čini dobro i ćuti, krije svoju pernatu dušu i ratuje, krvari, tone, podiže se, pada…do kraja svojih mogućnosti. Ja ne čekam sunce, hranu moju – stalno slutim oluju koja je moje eminentno danas, sutra…doveka.
Neće ova duša da bude ukaljana. Lakše je biti isti u gomili lažnih, a plivat niz mutu vodu i ne okretati se za onima koji potonuše.
Ne, ne umem tako. Ne moraju da me vole, niti da me cene, ali treba da me se plaše, jer moja je istina i reč. A reči su moćno oružje u svačijim rukama, ali u rukama ratnika ubojito. Kako su oni moje telo i moju dušu lomili, tako im ja vraćam svetlom rečju. Istinom bez imena, jer je jedna.
Pokloniću im sve uspanke, one za dobru decu, mile i nežne, lake kao oblaci, da spavaju i onda kada ih snovi more, jer java neće. Pokloniću im najlepšu sliku, sliku osmeha na usnama nevinim, u očima netaknutim od mraka. Pokazaću im kamen, a pred očima izbrusiću ga u dijamant. Nikada neću mrzeti, samo ću ćutati ljude od soja mračnog.
Preziraću gomile, šetaću se ispod svojih spomenika, zaštićena onim što je bilo moje. I uvek ću imati mnogo, jer imam ova dva oka, ove prste, ovu glavu ćelavu, krv crvenu i nemir duše ratnice.
