Ljudi vole osmehe. Ljude privlači sreća iz pogleda, neodoljivi su im trenuci podeljenog sjaja, jer rado bi se svako ugrejao delićem tuđe srećice. One velike sreće mogu da istrpe i ogromano zahvatanje. Njih i ovako svako rado deli i sa uživanjem šalje okolo, kud ne fali tu se i preliva.
A prava sreća je retka, pravi osmesi su neprocenjivi. Imitacija je mnogo. Lažni osmeh može se prepoznati po hladnom pogledu koji ga prati, a lažna sreće po ledenom zadahu petpatračke pozadine. Neki su se toliko izveštili u imitiranju sreće, da je više ni sami ne razlikuju od one prave ( srećnici). Ajkulski osmeh je imperativ uspeha, ali odbija razmetljivim egom. Stidljivih osmeha je sve manje…kao da se stidljivost izgubila u vremenu bahatosti. Stidljivi osmeh je nevin, on se ne dira, on se ne komentariše, često se ignoriše, ali se tajno obožava.
Postoji jedan osmeh koji se ne može namestiti niti imitirati, a često se mašinski podešavava na lica doterana i spremna da ga prime, pa je opet groteskno nakaradan, jer je neponovljiv. Takav osmeh vidite, a on vas ponese, obrne vas oko ose, promeni vam svest, prodrma vam tlo pod nogama, ošine vas udarom groma. Taj osmeh je samo za vas, samo vaš u čitavom kosmosu osmeha, a sreća koju on donese je ona sreća o kojoj su neki pisali, drugi pevali, treći slikali…za večnost…
