Petak, nešto iza četvrtka, a pred subotu i nekada voljenu nedelju. Dani ko dani, više mi ništa ne znače osim broja i mesta u kalendaru koji ni ne gledam. Ali opet, petak. Još uvek me podseća na onu Moon river, onu neobuzdanu reku koju bi uzjahala i sa njom otišla negde gde je uvek leto i gde se osmeh ne skida ni noću.
Petak i mesečava reka, idealna bajka o vikendu zaborava i zabave, samo lepša, jer petak je dan misterije, planova, iščekivanja, igranja saosećajem vremena i prostora. Petak…
I još sanjam i veslam. Mesečava reka je moj dobar drug, poznajemo se. Mi smo skitnice kroz vreme, lutalice po svetu, tragači za izgubljenim snovima.
Petak…ukrcam se u taj čamac i sa sobom ponesem nacrveniji osmeh, a iza sebe ostavim pune kofere strepnji i briga. Nateram ovo telo da se pokrene, da isprati um koji je sklon letenju, ali težak od tuge za izgubljenim, pa krenem i odsanjam savršen vikend…otpevam sve dobre pesme uz koje mi se raste i grana…zaboravim suze u zadnjem džepu pocepanih farmerki.
Petak…ispalniram vikend sa svojom decom, mužem, savršenu šetnju po emocijama, ljubav, razumevnje, zagrljaje… O, kako odsanjam toplinu u kišnom februarskom danu i osećaj važnosti, osećaj da sam nekome prva i nezamenljiva, da sam potrebna i voljena baš takva kakva sam…a onda svoje dete stavim na krilo i golicam ga dok mu se obrazi ne zarumene, a slatki smeh ne pretvori u kuknjavu. Oh…kako ja umem da veslam po Mesečevoj reci i kako umem da prevarim subotu i rastegnem mistični petak u večnost…
Da imam moć sve bih dane u nedlji živela kao petak, ali nemam ni moć ni vremena, a nemam ni snage, sva težina ponedaljka i sve trivijalije utorka ugruvaju me već do srede, pa sam u četvrtak olupina. Ali petak…
A februarske subote su hladne i usamljene u srcima koja čeznu ćutke…
