Evo, gledam ga kako tone u okean i nestaje ostavljajući za sobom trag neopisive lepote koju slikari kradu već stolećima i zarobljavaju je u ramove za večnost koja je možda neće videti.
Meni uvek otme dah, nahrani me, inspiriše me… Gledam ga kao simbol bezvremene lepote, jer on je svedočanstvo vremena od nastanka, on je spomenik snovima, on je večni lutalica, skupljač suza I zaštitnik zaljubljenih. On je oko svemira koje gleda u nas bez osude. On je pouzdani sat koji pokazuje vreme izvan vremena čovekovog.
Namiguje mi, osmehuje se i tera kosu od oblaka sa širokog čela. Moj mesec, moj nemi sagovornik, moja vučja snaga i nebeska lepota…moja strast i uzdah moj.
Čekam ga da zamre i pogasi lavine boja, požara, erupcija, a onda ću da odslušam reči slepaca o trivijalnosti svojih uživanja, pa ću da se nasmejem i zadenem zvezdu iza uva.
