Poznavala sam ga iznutra I spolja I znala sam da ne voli patetiku. Znala sam da ne trpi tipične ženske izjave ljubavi . Onda mi je iznenada jednom rekao da mu napišem ljubavno pismo. Profesor se zaneo crnim mislima I zaželeo se moje meke reči. Poželeo se nežnosti u izrazu… A ja…sama u mraku, tu da posejem utehu u neutešnu dušu velikog ratnika svetlosti I velikog nevernika u ljubav.
Prepravljala sam neke čudne rečenice koje ni sama nisam osećala. Igrala sam se nerazuljivim rečima I brisala, pa pisala, pa opet brisala I strahovala da će trenutak proći I da se više nikada neće vratiti ta njegova želja za pismom o ljubavi koju samo ja osećam prema njemu. Žurila sam, a vrme je letelo…
Kada bih samo mogla u reči da istočim ono što je istna, a da ne kopiram, ne fraziram, ne podilazim, samo da budem ja u rečima o njemu I za njega. Ako mislite da je to lako, nikada niste napisali iskreno ljubavno pismo…ma, kome ja pričam, pisma su I ovako dinosaurusi kao I ja, emocije se svode na šablonske emotikone I kratke poruke. Ljubav se rasipa olako, nema je više, nema je, jer je istrošena I olako izbrisana laganim stihovima pop pesmica, narodnjačkih kukumavki, kafanskih sevdalinki… Gde da stavim svoju reč, a da mu se zabode u srce I izleči ga od nevere u emociju koja me je obuzela I pojela celu.
Dan je već odmakao, momenat je prošao, a ja sam I dalje ređala nerazumljive note u pesmu koja nije bila naša… Onda kada je mi je prva suza sklznula niz obraz, ruka je sama odsvirala bolnu, kratku kadencu prepuštanja jedne duše drugoj, kadencu stapanja bez patetike I dodira.
I još je tu…još uvek zvuči naše, moje njemu. Kao lek na rane koje nikada nisam izlečila, ali sam ih polila sobom I više nisu bolele, samo su gorele od dodira dušu na dušu.
„Sve ove reči koje grizem, gurnula bih ti u to veliko srce, direktno, grubo, kao slatki otrov u venu, da osetiš vrelinu i prekineš lance kojima zaključavaš nežnost. Dajem ti ih rado i ne žalim, ne bežim u ljigavu žensku patetiku, reč je moja da je dam, duša je moja da je predam. I ne plašim se tvog sarkazma, jer vidim ispod tvrde kože, a mrak tvog Hada razbijam suncem svake suze koju nisi pustio.“
Olga Tomović: Ljubavno pismo neverniku u ljubav
