Reč dana, a označava totalni raspad nekog sistema.
Pogled na uspomene od prošle godine i Fb mi opet zabi nož u srce. Na današnji dan Osvald i ja započeli smo borbu protiv bolesti, a nismo ni sanjali da će to biti jedina bitka koju ćemo zaista izgubiti.
Izgubljene bitke se kod Srba slave kao pobede, stavljaju se u junačke pesme o herojstvu gubitnika nad brojnijim i zlim. Da li se u našem slučaju ta bitka može nazvati herojskom, iako je donela najgori poraz koji je čoveku poznat? O, može, i te kako može.
Osvald Tomović, genije, nemilosrdni borac sa svim društvenim nepravdama, moj lav, njihova noćna mora, ona koja kljuje u dnu potiljačne kosti i izaziva migrenu. I šta bi on sada rekao na ove moje reči? Verovatno bi rekao da preterujem, da je njegov život skraćen bolešću samo još jedna nepravda, jer je društvo ostavio bez rešenja.
„Kada ćemo da uzmemo državu?“ bila mu je omiljena pitalica za one u koje je imao poverenja, a znao je da je sve to samo san o utopiji, ali dozvoljen za one koji sanjaju čistog srca i u žaru borbe.
Kolaps, pad svih sistema. Smrt kao konačni ishod onolike ljubavi. Smrt kao kraj bajke koje se i ovako oduvek završavala rečima:“Dok nas smrt ne rastavi…“
Danas se osvrćem na sve kolapse oko sebe, a prva osocijacija mi je saobraćaj u prestonom gradu. Znate li vi, gospodo iz unutrašnjosti ili inostranstva, kako izgleda jedan put od Miljakovca do Zvezdare (dve beogradske opštine)? Koliko je potrebno čoveku da stigne na posao ili sa posla, a preko Autokmande, koja račva nekoliko glavnih saobraćajnica u gradu. Traje večnost. Nekoliko sati, ako imate sreće. Tri autobusa, ako i tu imate sreće. i dva kucanja bus plus karte, a to je 180 dinara u oba pravca, jer jedna vožnja sme da traje samo sat ipo, znači kucaš dva puta dok dođeš kući (kontrola je rigorozna, lešinari vole kolapse, gomile žrtava i niko ne gleda na sat).
Račun je prost, kako bi to Osvald govorio, jeftinije je ne raditi u ovoj kolabiranoj džavi sa zakonima samo za sirotinju raju koja treba da je srećna što ima nekog ko je tako dobro vodi u nesreću i nemaštinu.
I dolazim do dubokog kolapsa svih državnih organa. Kolaps, ali ne tretiran, kao gnojne rane koje se otvaraju na telu pred smrt a ni jedna se ne leči, samo se zatvore flasterom. Štrajkovi glađu dužnika u švajcarcima, štrajk Nacinalnog Geodetskog Zavoda, štrajkovi po fabrikama gde se radi za maglu, ali teško. Kopanje jama po asfaltu i zidanje Skadra na Dunavu i Savi, a sve za boljitak, ali onih kojima se od zavlačenja prstiju u tuđe džepove više ni šake ne vide, stalno su zavučene u neki mulj.
Kolaps kulture, svađe i štrajkovi pozorišnih radnika, svađe u ULUSu, deobe, cepkanje, a nikad manje kulture u nekulturnoj postavi rukovodećeg kadra kulturnih radnika. Za direktorku jednog KCa u Beogradu izabrana je najbolja kandidatkinja – ona sa završenom Višom Školom Unutrašnjih Poslova (nije satira, već gola istina).
Kolaps društva, morala, svih načela kojima bi trebalo da se rukovodi jedno društvo koje želi da prosperira, onako zaista i osvaldovski.
Kolaps nerava, a za te boljke eto i droge, sve vrste, na izvoli i plati i nosi, svuda i u svako doba dana i noći. Nikad više narkomana u državi, a nikad manje novca u džepovima, pa kako? I tu je račun prost, jeftino je i poželjno. Drogorana nacija ne vidi i ne čuje…
Kolaps srca koje kuca i kuca i preskoči…pa kuca, kuca i tako u nedogled, jer mora, želi život, stvoreno je za život koji i nije neki život, ali je jedino što ima. Život kao polje za pružanje ljubavi, podrške, pomoći… San o životu dostojnom življenja.
Kolaps je ovde normalno stanje stvari, bez njega voda bi se razbistrila, a onda bi svetlo rasteralo senke i probudilo nadu koja znači život.
