Peva Sinatra, počinjem dan sam sa jednomo mišlju, proganja me celu noć. Batine, ubistva, nasleđe srpske teške ruke i ubistveni patrijarhat. Ne, ne, ne, ništa nisu novo doneli novi zakoni. U topuzu još leži zatvor za nevine, a krive samo zato što su žene.
Prvo, nismo se mrdnuli dalje od hadučije, možda se po koji hajduk malo ustegne, jer zatvor je ipak zatvor, ali to je antipod srpske porodične hijerarhije. Počnimo izrekom „Zna se ko je gazda u kući.“ Kratkom analizom dolazimo do zaključka da je gazda samo on, patre da familijas, a ostali su roblje, radna snaga, poslušnici i rasplodne krave. Moram grubo, nije grublje od pesnice u usta, od izbijenih zuba i polomljenih rebara.
Silazim polako niz istorijske korene srpske agresije prema rođenoj ženi, onoj koju bi trebalo voleti, maziti, dizati u nebesa, spašavati, braniti. U nas nije bilo vitezova. Samo gruba reč i naredba. Srbin, domaćin, znalo se, ide sledeća poslovica „Ja okom, a ti skokom“, sve narodne. Nema ni tu duge analize, ako nije skočila, dobila je ili šakom ili prvim predmetom koji mu se našao pri ruci. Znači stoka, ne, domaćin i svinje bolje tretira od sopstvene ljube.
Idemo dalje, skrećem na Pravoslavlje i ženu kojoj je uskraćena čak i poseta Svetoj Gori. Mi smo biblijski nečiste. Mi smo i Adama iskvarile svojom prevrtljivom seksualnošću i svešću o zlu, koje je u nama jače nego u njima. Onda mu batine dođu kao normala, male smo naspram muške dominatne snage tela i uma. Neuke smo u svojoj prljavštini. Sastavljene smo od komada crvljive mašte koja samo želi da prevari i obmane njih, poštene, radne, one koji donose leba na sto.
Da li znate koji je procenat zaposlenih žena danas koje na istom radnom mestu zarađuju manje od muškarca, a imaju i višu stručnu spremu i kvalifikovanije su i efikasnije? I ne samo ovde u Srbalja, svuda po svetu. Ogroma, a šta mi radimo, ćutimo, trpimo.
Ako se po koja i pobuni razapnu je kao femininskinju (kao da je to neka ružna reč), proglase je miškomrcem, gej osobom, dečkom. Evo gospodo definice te pogane reči: Feminizam je zbir društvenih pokreta i ideologija čiji je cilj definisanje, uspostavljanje i branjenje jednakih političkih, ekonomskih, kulturalnih i socijalnih prava žena. Zalaže se za oslobođenje žena od nasilja, seksizma i tradicionalnih ženskih uloga (domaćice, supruge, majke, seksualnog objekta) i za prihvatanje žene kao celokupne ličnosti. Pokret se takođe bori za ostvarenje ekonomske i političke ravnopravnosti žena.
Čitam i tu ne vidim ništa ružno. Ništa uvredljivo po njih, smo vapaj za ljudskošću, za evolucijom koja nije više na njihovoj strani. Ne treba ju nam više lovci da tresnu vepra na sto, ne trebaju nam više ratnici, jer smo i same deo vojske i ratujemo barabar sa njima. Treba nam pravo na glas, na ljubav, na jednakost, jer po svim biološkim, fiziološkim i medicinskim zakonima i mi smo ljudi, isti smo.
E sada će da navale novovernici, svi oni hajduci sa štucovanim bradicama i manikiranim noktima. Ne gospodo, nisam feminiskinja, nisam ni gej, volim muškarce, porodicu, decu, satkana sam od ljubavi koju mnogi od vas mogu samo da sanjaju i praštam, a to je hrišćanski i trpim, i okrećem drugi obraz, ali ne u nedogled…imamo i mi žene svoje dostojanstvo, a ono se ne meri novim zakonima i hrišćanskim normama, to je dostojanstvo nosilje života.
Da li znate koliko žena i dalje trpi batine? Da li ste svesni kakvo je selo Srbja, ono seoce u kršu Stare palnine, ono malo mestašce podno Golije. Tamo nema nevladinih narikača i borkinja za ženska prava, ni sigurnih kuća, ni oprosta rodbine, ni razumevanja bližnjih i policije. Tamo se šamar dobija za doručak, a onda se „hajduk“ sa pandurima odvuče na pivo u obližnji bircuz i prepričava „ratničke“ priče, jer on je svoju kobilu ukrotio, ne daj bože da nije. Tamo nisu ni čuli za nove zakone, jer imaju samo jedan zakon, zakon ječeg.
A one ćute, one koje nose na svojim leđima svu našu istoriju i savremeni, potajni strah od muškog gubitka dominacije.
