Sijao je onim ukradenim svetlom, onako rasipnički. Blještao je na podnevnom suncu. Na trgu zauzeo je centralnu poziciju, najbolji kafić, najbolji sto sa pogledom na sve četiri strane, ali blago zaklonjen krajem velikog suncobrana. Lenjo je pijuckao prvi kapućino, pažljivo je prelistavao novine, a ništa nije čitao. Gledao je. Osmatrao je okolinu. Ovo je bilo njegovo omiljeno mesto za lov, a podne se bližilo, valjalo je utoliti žeđ za mladom, sočnom putenošću.
Prekrstio je noge, opet polako, koristeći priliku da odvoji nekoliko razrogačenih plavih i zalenih okica. Onda se nasmešio, onako jedva jednom stranom usta, pa je nastavio da pijucka paleći cigaretu ritualnim pokretom, uživajući u svakom trenutku. Bela košulja mu se lepila za mišićavi torzo, negovane šake nezaineresovano su listale stranice novina, oči, crne kao umiruće zvezde, jurcale su po proplanku, vrcavo, tajno, iskusno, gladno. Leto je izvuklo na sunce svu mladost i mrise, sve haljinice, šorciće, providne bluzice i providne željice. Sve su ne bile tu i sve su želele da budu ulovljene…bilo je takvo doba godine, bilo je takovo vreme, plena u izobilju, malo vukova.
Podigao je ruku, konobar je dolebdeo noseći mu čašu punu ledene vode. I baš u tom trenutku, baš tu između njegove ruke i čaše pune leda, proletela je ona. Bučno je pomerila nekoliko stolica, pa se saplela o veliki kofer koji je vukla i strpoštala se pravo na njegov sto.
-Jeb… izvini, momak, težak kofer, zaista nisam namerno… Konobar, molim vas za dečka to što je pio! A, ti ne brini, sine, ne brini, fleke od kafe se lako skidaju.
Na čelu mu je zakucala vena, odgurnuo je ruku konobaru koji mu je brisao kafu sa košulje. Bacio je novine na sto, cedile su mu se po svetlim pantalonama, pa je taman krenuo da joj opisno dočara svoje stanje duha, ali mu reči zapeše o vrhove naoštrenih zuba. Smestila se jedva u stolicu pored njega, osmehnula se i pružila mu ruku preko stola.
-Već rekoh da nisam namerno, a i nisam baš spretna ovih dana… Marija, Meri kako me zovu ovi što srpski zaboraviše čim kročiše u Ameriku.
-Petar, da, da, razumem…onda, smestite se i…
-Nemoj da mi presiraš, joj, nikako, onda se osećam još starije. – glasno se nasmejala, tako iskreno da mu je ukrala i ono malo svetlosti što mu je preostalo posle potapanja kafom i rušenja zida od dobro odabrane garderobe. Ispred Meri gurao se veliki, okrugli stomak. Prsio se i presijavao se ispod tanke haljine, pucao je od nagomilane količine života koja samo što nije eruptirala.
-Neću dugo Petre, žurim na avion. Ne daj bože da se rodi ovde u ovoj divljini. – pa se opet glasno nasmejala.
-Sama putuješ?! izvini što sam indiskretan, čini mi se da ti to nije baš dobra ideja… – prekinula ga je glasno srknuvši čaj od nane koji joj je smirivao gorušicu.
-Sama, kako?! – opet se smejala – Ima nas dvoje, imam ja sa kim da podelim sate u avionu. I ovako ću da prespavam put, premor… Termin mi je za mesec dana, nisam mlada, ali sam zdrava kao dren. Zato su me i pustili da letim. A i nisam više ni Srpkinja. Već dugo sam njihova. I Vuk je njihov. Mislim na ovog ovde u stomaku, ne na onog koji je učestvovao u njegovom stvaranju…
Već je zaboravio na fleke, na ulov, na svežu krv i zainterseovano je gledao u ovo čudo koje mu je bukvalno palo sa neba.
-Znači otac mu je domorodac? – pa se i on glasno nasmejao sopstvenom pitanju, jer je situacija bila očigledna. Smejala se i ona, bez sete i bez ironije.
-Da znaš da jeste, baš lokalac, ovde smo se upoznali. – opet je srknula čaj i nastavila kao da priča o nečemu sasvim prirodnom.
-Došla sam po malo sveže krvi, one moje, srpske. Nisam htela da rađam njihovo seme, ono srpsko je najbolje. Sedela sam baš za nekim stolom ovde, pijuckala sam kafu, gledala sve te divne momke. Jedan, oh jedan…
-I šta sada, sama ćeš da ga odgajaš? Šta on kaže na sve to? – u glasu mu se osećela blaga nervoza.
Pogledala je na sat, pa je vrlo vešto umotala oblak kose u visoku punđu. Srknula je poslednju gutljaj čaja i podigla ruku.
-On ne kaže ništa, ne znam ni kako se zove. Ni da želim ne bi mogla da ga nađem. Uostalom, zašto bi ga tražila? Pa, nije mi on ni trebao, samo seme. Baš si ludica. – platila je sve i svoje i njegovo jednom krupnom novčanicom. Polako je ustala, a ustao je i on sa njom.
-Ne, ne moraš da me pratiš, taksi me čeka na ćošku.
-Ne moram, ali, eto, želim.
Mahnula mu je dok je odlazila. Meri… Marija… Crvenkapa… Spustio je glavu i odlučio da više ne sedi u tom kafiću, odlučio je da ne sedi više nigde, smučilo mu se da o sebi misli drugačije. On je vuk…bio je vuk. Ili je bio Crvenkapa…
