Treba mi tišina tvoje ljubavi,
još mi nisu zarasle rane na bubnim opnama,
Urlik tvog uragana da ih otvori,
da ne čujem ništa osim srca tvog.
Krvava putanja purpurne kapi sliva se iz uva,
preko vrata do grudi,
a tu se uliva u rupu koju je iskopala tvoja reč,
da lakše stigne do srca.
Treba mi tišina tvoje ljubavi
da oližem rane od prošlih bitaka u nama…
treba mi noć…
treba mi dah tvoj na mom oku…
i san…
treba mi tišina tvojih usana na mojim…
Treba mi tišina tvoje ljubavi
I dodir,
Spajanje dva tela u jednu dušu,
Stapanje, nestajanje u moru mraka tvojih očiju.
Treba mi tišina tvoje jubavi,
I mač tvoj da poseče korov koji niče oko mene,
Treba mi oklop tvog zagrljaja,
čvrstog,
hrabrog,
moćnog,
da mi se telo zasiti tebe, a duša odmori od rastanka.
Treba mi tišina tvoje ljubavi,
jer bez reči čujem tvoje misli i gorim…
