Ima dana i „dana“, vreme kao da ističe svoju nadmoć nad ljudskim uticajem. Mada se neki svojski trude da zaobiđu vremenske prilike i neprilike, gospođa sudbina je neumoljiva, nasmeje se i pokaže prstom: „Tu sedi, tu ti je mesto i da nisi zucnuo.“ Tako se stvara prirodni poredak, tako se uči život i tako u čoveku nastaje poštovanje prema stvarima na koje ne može da utiče.
Pripadam onom soju ljudi koji se svojski odupire naletima života, odbijam iz fundamenta i pomisao da nisam gospodar svog života, da je sve to negde već zapisano i da se samo lista, odvija, linearno nastavlja bez mog uticaja.
Ima dana kada često pomislim: „Čemu rat? Što da trošim toliko energije u pokušaju da zauzdam neuhvatljivo?“. Tada se budim umorna i na ivici predaje. Tada je jutro sivo i kad je julsko sunce bez oblačka. To su oni mali – veliki ratovi koji iscrpe volju, a snagu pretvore u nemoć. A onda, u svom tom sivilu, gospođa sudbina isuče svoje najjače oružije, unutrašnji dijalog razvija do one tačke kada razum nadjača fluid duha, kada sama sebe ubedim da je najbolje prepustiti se i otploviti…to je jedino razumno rešenje…to je olakšenje…to je smiraj.
Praznici su i svi teže tom smiraju, što ne bih i ja? Propoveda se mir Božiji i spokoj, a meni je u duši uragan. Ne, neće mene to, ne dotiče me ta mirna voda, mene kupaju visoki talasi i bure. Ne dam da me uhvati melanholija ravne linije, a govore da je to savršenstvo. To propovedaju i religije i mnogo umniji od mene, ali je se ne predajem. Kao konkvistador osvajam one teritorije koje su ljudskom postojanju strane, jer su izvan oka i nauke i tu obitavam, tu oštrim kandže i sklapam oklop od perja.
Moji su ratovi teški, preteški za telo do mesa, krvi i kostiju. Njih vodim unutra gde sam najjača, gde nemam krik, ni poklič, samo tišinu i snagu. U samoći hodam lavirimtima samospoznaje i nosim svetlo i mač. Sudaram se sa dušama uspavanim i dušama zamjeva vremena koje gasi plamen svake različitosti. Uniformno, jednako, a jadno u svojoj jednakosti.
E, tu se neke duše razlikuju od drugih, jer ne prihvataju činjenice i sklonije su fantaziji nego razumu, više vole duh od tela, odbijaju pregovore i u životu ih drži ono ratno stanje, a ne spokoj. Pa kažem:“Odbij od mene gospođo subino, nisam ti ja slasan zalogajčić, žilava sam i mršava, ljuta i prezačinjena, pljuni me dok se nisi zagrcnula!“
I suze, talasi moji, ne stidim ih se, grlm ih, jer su porod duha mog, jer su znak da je u meni energija saosećanja i osećanja, moć života preživljenog i proživljenog i svih susreta, svih rastanaka, svih dodira, strasti i umiranja. O, kako su one moćno oružje ratnika svetlosti.
Razmišljam tako i dan je siv, teren je brdovit, sve što je gore palo je dole, a blato kalja čistotu nebesa, duša je umorna, ali prezriva i cinična, srce je na mestu…dobro jutro živote.
Ratujem i dobro je dok ratujem, zlo će biti kad zaboravim na miris nagorele duše u zoru.
