Danas je jedan od onih dana kada samo želim da se uvučem u svoju ljusku od morske pene i zaklopim školjku, a onda se dohvatim tastature i zaronim duboko u okean svog proleća. Ova zimaska jesen sivo pada na sivo granje i sive krovove, kvaseći sive ljude i sivu smesu smoga i pepela ispod njihovih nogu. Vidim ih iz svoje kule, neke crne senke ispod teških oblaka. One nose smrad vremena i lepe ga za zatvorene prozore. Prljaju ih i senče sivo, ne daju oku da legne na granu zelenog bora ili busen zimzelenog žbunja. Zato okrećem oči unutra i brišem ih od sivila mažući ih bojama svoje duše, pevajući u sebi pesmu o suncu i letu.
„Hajde danas da slikamo!“ i tako svaki bogovetni kišni dan slikale smo našim emocijama. Bila je jedva tolika da uhvati malu četku i zamoči je u šoljicu, a onda da, nespretno, povuče prvi potez, obavezno sa slatkim jezičkom koji joj je ispadao iz usta i lepio se za gornju usnu. A, tada bi se zanela. Odnele bi je priče koje je u svojoj maloj glavi krojila u slike. Ostavila bi četku i prstima doterivala ajkule i morske zvezde, pa bi plavim prstićima sklanjala kovrdže sa oka i nebo, nesvesno, lepila sebi na čelo. Dete neba, moja princeza bez zamka, ali sa najvećim krilima koje je svet video. Moja prva apsolutna želja…moja prva ljubav, nepodeljena, neopisiva, izmišljena samo za mene, iz mene… krv moje krvi…komad duše moje duše…nebo moga carstva.
Slikam rečima uspomene, kiša dobuje po simasu i prska po prozorima, zove me da se setim svega, takav je danas dan… Takav je bio i onda kada se rodila, ali ne meni, jer su meni tada na ruke spustili sunce. I tada sam, mada još dete, shvatila suštinu postojanja. Nisu me oblikovale godine učenja, niti putovanja, niti lutanja po tuđim carstvima. Oblik su mi dala dva oka boje mora…dva ljuta oka…dva velika, savršena ogledala duše koja je vikala i ritala se da pobedi malo telo i uobliči ga po svojoj veličini. I taj dan se ne zaboravlja. Ne zbog bola rađanja, prvog bola od mnogih koje će mi život useći u telo od krvi i nežne opne, na bol se čovek navikne, objasni ga i očekuje ga sa sve debljim oklopom za dušu. Taj dan se ne zaboravlja, jer je to dan cepanja, razdvajanja od dela sebe, onog najvrednijeg. Dan deobe i dan apsolutne ekstaze. Prvi dodir njene majušne šake, njen miris, uzvišeno osećanje da sam izrodila nešto savršeno, božansko. Pa kako ja? Odakle u meni tolika energija da iz sebe izbacim sunce, a da se i sama ne ugasim? Da se podelim, a da ostanem cela? Da pustim u ovu bujicu ono najsvetije, a da ga sa osmehom ispratim? Toliko pitanja, a sva odjednom i sva bez odgovora. Sada znam da je odgovorsamo jedan I nikada nije bio lakši, a nikada teži za sve one koje se cepaju i svoju krv seju u neizvesnu budućnost – život.
Danas je takav dan i siva kiša nikako da prestane da mi donosi uspomene i njima lupka o prozore. Kucaju mi prsti sami. Školjka se potpuno zatvorila. Sama sam u svojoj toploj tami, sama sam sa svojom dušom koja je uvek boje crvenog osmeha.
Takav je dan bio i kada sam je prvi put dotakla usnama, jedva, u strahu da je ne uprljam svojom čovečnošću. U sobi svetlost jača od obične sunčeve, isijava. Iz male princeze istače se sve ono što na ovom svetu vredi voleti, sve ono što je zemaljski putokaz ka večnosti. Život. Nov, neukaljan, tek spušten na izboranu koru umiruće planete, nada…
Takav je danas dan. Neke druge reči potopiće ove moje, kišne, tanane. Neka stvarnost otvoriće moju školjku i pustiće svet u nju, bez mog odobrenja i bez moje moći da je zadržim. Ali, ni jedna stvarnost nije stvarnija od moje istine, moja istina je istina svih majki i svih žena sa pocepanim dušama. Poklanjam im ovu svoju napisanu, ako je private, da je čitaju kada je dan ovakav. Da je previju na ranu od rastanka i slave samo onaj moment kada su njih podarili sudbini. Jer, suština je da oni nikada i nisu bili naši. Nastli su u nama, od nas, ali su postali svoji sa prvim udisajem. Postal su ljudi. Postali su deo naše pesme koja će nas odneti u večnost.
Danas je takav dan, moj dan da slavim svoju večnost.