Strast je eksplozija životne radosti, energije, poleta, ljubavi prema životu i svemu što je vredno osećanja takve ekstatične emocije. Gledam je kako se gasi u očima koje bi trebalo da sijaju, da je isijavaju žestinom, da kose, pale i prkose vremenu i uslovima. Mladost se gasi, upali je tek na tren neka telesna potreba bez duhovnog uporišta. Ono što bi mladost trebalo da ostrasti, predmet je staračkih kuloarskih naklapanja. Strast života je revolucija u pokretu, a nje nema u apolonskim hramovima mladih telesa. Vidm je tek po negde, krije se u dušama onih manje obdarenih oblinama, onih siromašnihij telom, ali bogatijih umom.
Ja sam čuvar iskre. Ja sam ona duša koja je pali u najmračnijem delu kosmosa, jer nema izbora, jer je rođena da sija. I pokušavam i šaljem svoje signale vrhovima strela namernica, ali uzalud… Duvaju neki novi vetrovi i neka se čudna magla spustila na mladice, teška od sopstvene gustine.
Moja borba je počela davno. Ni sada ne jenjava želja u meni, tražim se po tuđim postupcima, željna sam da požanjem ono što sam posejala, a ne niče ništa. Kada bih samo jedan dan sklopila knjigu, a ona se ujutru našla ispisana stihom onog žara kojom sam je počela pisati, kada bi jedno veče neke nove oči videle iste zvezde koje vidim ja, nosila bih iskru do dna paklene jame.
Teška je ta iskra. Ona govori, misli, zahteva, viče, plače, uživa, uzdiše, peva, a sva je od zlata, majušna, stane u jednu notu na pravom mestu velike arije. Ona je neumoljiva, ona je gonič cele jedne vasione strasnih kroz sumrak osećajnosti…
Učitelju, ti koji si mi nju poklonio da je nosim izvan svog malog sveta, ti koji si mi poverio ovaj bol i ovu lepotu na radost svoju i u meni video kraj svoje borbe i nove listove knjige burnih emocija, kako sada da ti na oči izađem. Video si moj trud, svedočio si mom letu i gomilanju vulkanske lave pod prste jedne violine, smejao si se rečima pesama koje sam pucala u led i topila ga u vrelu krv i znoj, a zaspao si pre nego što je zaduvao ovaj severac i ljude pretvorio u mašine. Znam, izbor je uvek bio samo moj…mogla sam već tada da je bacim drugom, kao vruć krompir, ili da je šutnem pod prvi veliki januarski sneg. Mogla sam da je sahranim zajedno sa jednim vremenom iz kog je potekla, a koje sam pokopala u note i reči, jer se to vreme vretiti neće, a novo je za mladu strast i sveže revolucije.
Ipak sam ja nosilac iskre strasti i u meni nema dvoumljenja oko sopstvene svrhe, a ostala mi je samo tuga, jer je strast nepotrebna androidnim dušama.
Iskrice je posejana, duboko je usađena u metal, do kosti, nešto će ipak nići…
