Seje se strah, seje se mržnja, cele dekade nikoše okađene negativnim emocijama i zagađene bolesnim osećanjima. Raste kopriva iz usta…otrovne reči umesto pozdrava. Noćne more budnog stanja i neprijatelji oni koji se do juče predstavljaše kao prijatelji. Nema više tu mnogo uma ni filozofije, nema u mašini mesta za dušu. Nema ni boja u prostoru oštrih ivica, a u staklima ogledaju se ledene oči jezive savršenosti bez mirisa.
„Gde da posadim srce? U koje oko da ga postavim bez straha? Kud sa dušom, gde savest da sakrijem da telo preživi i kojom četkom ožiljke da pokrijem? Moram, odaju me rane i miris dobrote privlači podanike novog boga sa starim imenom.“ I još stotine pitanja hrle da pokvare snove o letu i suncu. Novo vreme, nove brige stare duše, umorne od borbe, a rođene za rat i ljubav.
Postoji jedno mesto gde se neko odrodio od vremena. Naivno i nesvesno neko je tamo posejao seme ljubavi. Ne namerno niti pretenciozno. Nikako nametljivo i neukusno. Sasvim tiho, a dovoljno glasno da se čulni uzdah proširi i mirisom neodoljivog feromona okadi nepriijatna realna realnost… i ko joj daje za pravo da se proglesi jedinom realnom?
Bez lakih nota, bez ulepšavanja, bez prostih izjava i petparačkih trivijalija, a sa težinom životnog eliksira u kapi znoja niz vrela leđa. Dolazi novo proleće…
