Šetam Beogradom, jutro je i sve je živo. Autobusi prepuni penzionera, veselih što je dotični datum, ja puna sunca i plavog neba, pa ne osećam smrad neopranih tela. A Beograd živi i sve miriše na jesen.
Na prvom ćošku posle Autokomande, pomaljaju se bandere sa saksijama koje visoko sa njih prkose hladnoći, muškatle, pametno, odolevaju zimi do prvog velikog minusa. O apsurda. Pa onda ugledam kupolu i krst, sijaju kao drugo sunce, velelepna graćevina, ostaće iza nas i stajaće tu kao svedok svih rupa bez dna i svih velikih projekata od državnog značaja koji su pojeli budžet, proprali pare, a nisu privedeni kraju. Ako, neka je svele bogomolje, završiće i nju naši unuci, zadužiće se ako treba, neka je na čast crkvi koja je odlučila da narodu, umesto hleba i pokloni lepotu.
Brzo mi se pogled okreće ka Tiršovoj, ka onoj maloj bolnici koja je otvorena pre osamdeset godina za svu decu Srbije, koja je sada iznedrila novog gradonačelnika. Oko nje uobičajena gužva, mesta za parking ni za leka, bolesnu decu nose na rukama i majke i očevi. Poznat mi je taj pogled, unezveren i uplašen, a sakriven iza blagog osmeha. Kaže vođa da će do kraja 2025. godine završiti novo krilo dečje bolnice. Kaže i osmehuje se ubedljivo… Odmah iza je Onkološka klinika, ona u koju ulaze samo oni kojima je život upisan crnim mastilom. Jedan pogled na vašar preprodavaca oko klinike i shvatam da je sve isto i tamo, od devedetih jedva se pomera. Sećam se afere sa duplim korišćenjem aparate za zračenje, pre podne ko je hitan ili mi je otkucao broj na višemesečnoj listi čekanja, popodne za veliki novac ko ima da plati, a takođe je hitan. Etika, poštovani lekari, lekarska etika! Da li su je izbacili iz udžbenika na medicini ili je plata toliko mala da se savest gurne u zadnji džep pantalona i zaboravi? Pre će biti ovo drugo… A, Beograd blista na jasnom, zubatom suncu.
Parkom na dole i eto Slavije, gužva, lepe žene, lepi automobili, kruži se oko nakazne pevajuće i svetleće reklame za beogradske neuspehe. Gledam pažljivo vozače, mlade žene, mladi ljudi, dobra kola, džipovi, sve po jedan u kolima i kruže… kruže i po začaranom krugu srpske svakodnevice, mladost sa perspektivom koja je iskrojena samo za one sa odgovarajučim stasom, glasom i želucem. Ili otići, pa karijeru praviti tamo gde si stranac, ali stranac sa dobrom školom i godinama iskustva, ili ostati ovde i perspektivno se baciti na konkurse za rijaliti boleštine i starletisanje u klubovima koji pod državnim patronatom promovišu nova stremljenje drevnog grada – veselo, veselo, lepo, mlado, jeftino. Evropski Bangkok, ali čistiji. Onda se opet zapitam odakle? Odakle vam hrabrosti da paradirate svojim parama, ma kako stečenim, a narod gladan, deca bolesna bez adekvatne nege, trudnice ustaju protiv restriktivnih zakona, nema se za osnovno! Odakle se stvoriste vi koji imate sve? Pa se trgnem, pa kažem sebi: „Opet pričaš sama sa sobom, a znaš odgovor…nema više srednje klase. U Srbiji žive samo siromašni i bogati. Doduše, deset procenata bogatih, na devedeset procenata siromašnih, čobani i stado, a ti gledaš baš u onu masu koja ima i bahati se svojim imanjem.“ To je nova srpska elita, nove kaste diktiraju tempo starom stadu.
Beograd, grad mojih predaka, nemam rezevu na selu, a ni preko (popularano za inostranstvo, a ostalo od komunističke – mi ovde, oni preko grane). Kažem sebi opet, dobro je, tvoji roditelji nisu doživeli da vide ovoliku degradaciju čoveka, smrt im je podarila mir i nesvest o propadanju nacije, a sa nacijom i o sunovratu jednog grada koji je bio svetionik. Oni su ga, zajedno sa svojim precima, gradili, oni su ga voleli, a sada ga „ovi“ svode na svoj nivo malograđanske lepote i kičerajske imitacije veličine. Od Belog grada pobednika, do evropskog Bangkoka.
Dok se penjem Deligradskom, napušta me onaj zanos sa kojim s krenula. Čeka me novo suočenje sa stvanošću, a ona nije ni pink, nije ni svetla, sive je boje, obraza upalih od straha i bolesti.
U povratku konstatujem da se broj onih što se po autobusima krste kada prođu pored crkve drastično smanjio. Valjda i oni polako shvataju koliko je ta institucija prerasla u firmu, u preduzeće koje se bavi poslovanjem i zarađuje debelo, a sve manje mari za duše…vernici, vi najuporniji, divim vam se… Uspeli ste i pored Kačavende, pa novog jesmena vođinog, a patrijarha Srpskog Irineja, i pored celog voznog parka blindiranih džipova njihovih i velelepnih crkvenih domova, da ostanete verni pravoslavlju. Duša mi se cepa, znam i zašto ste ostali verni crkvi, zato što niste imali od koga pomoć da potražite, do od Boga, a preko njegovih, silom nametnutih, predstavnika zemaljsikh… Idu i praznici, slave, Božić, postovi, ali to je za one druge, „velike“ vernike koji ne veruju ni u šta do u crkvenu dijetu i slavske pirove za pokazivanje novog escajga za nove poslovne partnere.
Nova pozornica je postavljena, novogodišnja rasveta uključena, vise zvezde sve od centra pa do Banjice, očekuje se otvaranje novih hotela oko Slavije i prema Londonu, dakle, turisti, navalite, u ovom beogradskom imaginarijumu, svaki dan je praznik!
I tako, neki se autobusima voze, kuckaju po svojim telefonima, ćaskaju sa prijateljima, gledaju kroz prozor u grad, a ne vide ništa dalje od svog malog života, tugom ili srećom, iz svog ćoška procenjuju svoje vreme. Ja se, eto, vozim autobusom i razmišljam o prošlom, sadašnjem i budućem. Moja je vožnja samo dobar način da asocijacijama prizovem misli na sabiranje. Raširio se ovaj moj Beograd, veći je nego ikada, duga ja vožnja do mog doma i svašta se kroz misli provuče do zaključka.
A onda se popnem u svoj zamak pod oblacima. Pogledam kroz prozor dan u smiraju, oči mi se napune svetlom i bojama carske, crvene jeseni, udahnem i zaboravim…poletim…grad prepustim duhovim svojih predaka, duhovima slavnih Beograđana, duhovima osvajača, neka šetaju ulicama koje ne prepoznaju, neka plaše prolaznike tihim plačom i uzdasima, neka oplakuju izgubljeno, povratka nema.
