уз беседу и песму примирују се
чекајући ред на своје тркалиште…
а мисли које тиште пресипају се
око нас пиште – дигнеш чашу уз:
Док нас ови зидови снагом скрбе,
Већ нас кораци и крилца сврбе,
али седнимо још мало на ово збориште,
које много пружа али и нашег жара,
верности и стрпљења иште.
Под утабаном земљом чувамо коренчић,
док над главом се вије домаћи венчић,