spot_img

Ofinger – Ana Magda

 

Duboko je uzdahnula, olizavši ispucale usne. U ušima joj je zvonilo. Neki oštar a istovremeno tih zvuk, kriknuo je kroz nju cepajući je na pola. Oznojale dlanove približila je očima, trepćući žurno u opštoj sumaglici memljive prostorije. Jutro je uveliko svitalo. Cipele su je žuljale. Kao da su tako tesne i neprimetne, poželele da je ukopaju u mestu. Iskoračila je iz njih lagano, bosim stopalima dodirujući parket. Okrenula se ka zidu i zadrhtala. Hladnoća prostrujala kroz nju, ostavila ju je bez daha. Bilo je vreme. Sad ili nikad. Sa belih zidova, malter se ljuštio primetno. Provukla je prstom po ćelavoj, izobličenoj rupi u zidu, guleći ga noktima. Ionako se topio poput putera u cvrčećem tiganju. Ta crvljiva soba sprečavala ju je da diše.

 – Kao da bi negde drugde disala – porugljivi glas prošaputao joj je u ušima.

 Zagrizla je usne. Ukus krvi, sladak i metalast pod njenim jezikom, naterao ju je da se zagrcne. Zakašljala se. Kašalj je prerastao u krkljanje.

 – Kašlji, samo ti kašlji, Milice! Izbaci to iz sebe. Grebe li te vazduh, ili te naprosto davi? Ćutiš k`o zlatna ribica. Da su ljudima neophodna pluća, ne bi u vodi koristili škrge. Najbolje je da i njih iskašlješ. Ispljuni ih, pa da ih zakucamo u zid. Malter se već ogulio, nećemo ga ni dotaći.

Zatvorivši oči, sela je na pod. Glas je udarao eksere u njenoj glavi. Tkivo se cepalo i drobilo u neke mrve, što su samo nastavljale da  je nagrizaju. Nastave li tako prežvakaće je celu, pomislila je. Ta soba će je pojesti pre ili kasnije.

– Soba je li? A ti tvoji zubi, umeju li da grizu? Žvaćeš li, Milice, ili samo srčeš sokove? Kao mala si posisala limun. Odjednom. Tako gorak zalepio ti se za nepca.

Kakve sad ima veze limun, pomislila je. Glava ju je bolela. Imala je osećaj da se zidovi sobe ljuljaju i nadnose nad njom. Sve su bliže i bliže, može prosto da ih oseti kako joj udaraju o prste. Njihovo korenje je sapliće, mili ispod nje, grubo, oštro i nasumice. Guši se. Nanovo vazduh u njoj, nestaje u nju. Babuške se otvaraju gutajući jedna drugu. Creva joj krče, još uvek neispunjena, tim sveže ižvakanim komadima sopstvenog ždrela.  Milica otvara oči, grabeći vazduh. Opšte belilo stiska joj grudnu kost.

– Beži Milice, još ima vremena! – šišti glas, dok ona klateći se ustaje i grči nožne prste.

Svetlo se odbija o zidove nalik na vazdušni frizbi. Milica pruža ruke, provlači ih kroz te nevidljive mehure kiseonika, koji sama guta žedno, silinom davljenika. Potom, hladnim šakama trlja oči.

– Beži, Milice, beži – glas joj u ropcu stiska pore – Beži dok još možeš!

 Njeni prsti, znojavi i drhtavi uzimaju ofinger sa kreveta, upinjajući noktima o drvo. Dušek škripi, dok ona nanovo grize usne, zabadajući sekutićima u toplu, gustu krv.

 – Beži – krči glas udaljeno, vukući se ka njenim ušima.

Lagano i neodlučno, dodiruje metalni deo ofingera, čija se kuka pred njenim očima najednom sama od sebe, krivi i uzdiže. Klacka se, dobijajući konture stvora sa ustima i zubima. Stvora bez očiju, čije crne zašivene jame, uporno trepću ka njoj, ljuljajući se, navrat – nanos.

– Beži, Milice! – vrište joj u rukama ta razjapljena usta.

Oseća toplinu jezika, koji nemilosrdno palaca u stvoru, tog metalnog jezika razmahanog u grču. Beli zidovi je nanovo stiskaju, a stvor u njenim šakama ciči, sada već dovoljno razgovetno i glasno, zabijajući reči u nju, poput topovske paljbe.

– Beži, Milice – urla, treskajući joj u kostima – Beži tako ti boga, ili Daboga na hromim izubijanim stopalima. Onog što će štakama namesto ruku, mlatiti ka tebi, star i izlapeo u svom užasu. Milice, dete, ti bar možeš da trčiš. Kada iskašlješ pluća, spremna si da vrisneš. A vrisak se daleko čuje. Beži, Milice! Nije ti stomak baš toliko prepunjen kamenjem, da te ukopa u ovoj sobi. Taman toliko da propadneš kroz pod, poput đuladi, bacakajući se gore – dole, obgrljenih kolena i prazne utrobe. Beži, Milice, dok još možeš! Vreme je razvučeno, ali opet udara u vrata. Čeka te u sekundama. Jedan, dva, tri!               Saberi ih, Milice, neće te odbraniti zatvorene oči. Kapci su ti teški, upašće ti u zenice. Beži, ima vremena. Vuče se po tvom detinjem pogledu, zabijenom ispod gustih obrva. Progutaće te, dok se sabereš. Ako oduzmeš podeljeno, stopila si se sa malterom. Izdrobićeš se u njemu. Prožderaće te mrve. Beži, Milice, što dalje možeš! Nije moj glas šta želiš da osetiš na butinama. Nemoj da pocepaš kožu, Milice. Nju je uvek teško nanovo ušiti, a ovde nema igli. Jedino da te na zid nabodemo špenadlama i crevima vežemo o vrata. Šta kažeš, Milice? Prazna su, valjda mogu da izdrže. Slepiće se na tebi, gore od sukrvice. Okrečiće te u crveno, osušićeš se na vrućini. Ti, a i ja sa tobom, kad već nećeš da potrčiš! Zar si toliko spora, da ne možeš stići do vrata?!

Ruke joj se tresu, dok to lice sa usnama a bez očiju, krešti u njene uši. Soba joj se ljulja pred očima, poluotvorenim i užasnutim, zabijenim u sopstveni lik u ogledalu preko puta, poput poklonika. U njemu, malter po njenoj kosi liči na neistopljene kapljice snega.

– Beži, Milice – navaljuje metalna kuka, upinjući o njene ledene prste.

 

 

 

 

 

 

 

 

Ana Magda
Ana Magda
Rođena 1988 godine u Beogradu. Prvu knjigu, zbirku poezije "Pepeo davnih" objavila je 2012 godine u izdanju Književne omladine Srbije. Dobitnik je nagrade Pegaz, treće mesto u kategoriji poezije. Zbirka priča "Priče iz beznađa" izlazi joj 2014 godine u izdanju Čigoja štampa, i za istu osvaja nagradu Zlatno slovo, koju dodeljuje valjevski časopis Akt. U istoj izdavačkoj kući objavljuje i roman "Utroba greha i jedna mačka" 2015 godine, za koji u proleće 2016. dobija povelju Akademije Ivo Andrić. Od 2015 godine član je Udruženja književnika Srbije.