Pre nego što uletimo u tekst, postavimo pitanje: šta je zapravo „CAN for Balkans“?
Proslediću vam direktan citat, doduše sa „Strip Blog“-a, ali svakako tekst u originalu na engleskom imate na zvaničnom sajtu projekta:
Projektom „CAN for BALKANS“ kaže se „MOŽE“ stvaranju prekogranične kulturne mreže kako bi se olakšala saradnja između stručnjaka i umetnika koji se bave istorijskim stripom (strip sa istorijskom tematikom) širom zapadnog Balkana i Evropske unije u duhu evropskih vrednosti.
Istorijski stripovi sa Balkana su u prošlosti bili obeleženi nacionalističkim govorima i komunističkom propagandom ili jednostavno nemaju prošlost (u slučaju Albanije). Nažalost, u mnogim slučajevima greške iz prošlosti i dalje se ponavljaju u savremenim balkanskim stripovima.
U isto vreme, regionalno umetničko tržište istorijskih stripova je oskudno i podeljeno.
A kome je namenjen projekat?
Naš projekat usmeren je na profesionalne grupe (umetnici, stručnjaci, organizacije) ili entuzijaste iz oblasti stripa, ali i na širu javnost i lokalne zajednice koje su domaćini projekta. Pored toga, bitan cilj projekta jeste i omasovljenje publike koja prati industriju stripa .Ovaj cilj biće ostvaren tako što će široj javnosti biti omogućen besplatan pristup atraktivnim kulturnim manifestacijama (obilazak projektne izložbe u zemljama partnerima) kao i pristup onlajn okruženju (digitalna platforma).
Interesantno, rekao bi posmatrač, pogotovo kad bi sabrao rezultate prethodnih godina. Iniciran u Brašovu, u Rumuniji, „CAN for Balkans“ je nanizao veliki broj izložbi, predavanja, sastanaka i nagradnih konkursa. Naravno, o broju stripova rađenom za ove svrhe da i ne govorim. Uspeha je podosta, o čemu možete da naučite direktno sa zvaničnih Facebook profila „CAN for Balkans“ projekta.
Naravno, par tih uspeha je upriličeno i u štampi. Tokom svog bitisanja na jubilarnoj 25. Balkanskoj smotri mladih strip autora, imao sam prilike da svojoj rastućoj kolekciji stripova pridodam ne jedno, ne dva, nego tri štiva vezana za ovaj projekat. Redom, hronološki po datumu izlaska, to su „CAN for Balkans“ katalog projekta (izdavač Istorijski muzej okruga Brašov, 2022), te „CAN for Balkans: Makedonsko iskustvo“ (Strip centar na Makedonija, Veles, 2023.) i „Stripovski BalCan“ (Udruženje ljubitelja stripa i pisane reči Nikola Mitrović Kokan, Leskovac, 2023.).
I naravno da ćemo sva tri overiti u sklopu ovog teksta!
Krenimo prvo sa katalogom projekta iz Brašova. Sa svojih 336 strana, ovaj „kapitalac“ (kog sam dobio besplatno od Joane Škiopu upravo u Leskovcu) je bez sumnje najobimnija publikacija vezana za ovaj projekat. Što i ima smisla, s obzirom da je upravo odavde inicijelna kapisla za projekat i ispaljena. O tome u svom opširnom uvodniku govori pokretač i koordinator projekta Nikolae Pepene, igrom slučaja i čeoni čovek Istorijskog muzeja u Brašovu. Prema njegovim rečima, za potrebe ovog projekta 27 autora je prošlo u finalnu selekciju. Žiri je među finalistima pregledao radove iz Rumunije, Srbije, Belgije, Bugarske, Makedonije (sada Severne, naravno i dalje balkanske), Ukrajine i Kine. Naravno, uz radove finalista, katalog iz Brašova sabira i stripove koji nisu bili deo konkursa. Samim tim, broj zemalja-učesnica se penje za još dve, tj. Albaniju i Hrvatsku.
Od dotičnih stripova, ima svega i svačega da se overi. Dotakao sam se pojedinih segmenata ovog kataloga u mom izveštaju sa 25. Balkanske smotre mladih strip autora, ali namerno nisam išao u detalje, niti to planiram da radim ovde. Naposletku, želim da zapratite „CAN for Balkans“ profile i da se sami uverite u kvalitet radova em organizatora i predavača, em samih učesnika. Ali da ne bude da nisam pomenuo nikog, istaći ću par interesantnih stripova unutar Kataloga. „Dnevnik vojnika“ Feliksa Krišana iz Rumunije je idealno napisana vojnička priča koja, pored pitkog pripovedanja, ima neke od najbolje nacrtanih vozila i oružja koja sam skoro video u evropskom stripu. Već koliko sledeća priča u katalogu, „Skenderbeg“ od Aleksandre Gold (takođe iz Rumunije), ima predivan odabir boja koji dočarava atmosferu bez da bude napadan ili preteran. Igra pravu granicu između dečijeg i stripa za odrasle, bez podvlađivanja bilo kojoj od te dve grupe. Onda je tu storija „Hajduci“ Vlastimira Mandića; Mandićev stil je teško omašiti, a luckasti humor je jedan lep blend Nušićeve proze i Čkaljinih filmova, onaj balkanski samoironični humor koji svaka zemlja u regionu može da ceni. Emanuel Pavel i Laura Sorin su putem priče „Buđenje“ predstavili, kroz fenomen janičara u doba Turaka, problem kakav se gotovo uvek nađe u ratu unutar jedne multietničke države – koncept koji je i Damir Ercegović iz Hrvatske iskoristio u svom stripu „Između dve vatre“, kao i naš Kosta Milovanović u svom radu „I tri prijatelja beše…“
Na samom kraju stripa su stručni tekstovi koji se bave istorijom istorijskog stripa u zemljama-učesnicama „CAN for Balkans“ projekta, sa posebnim osvrtom na stereotipne likove i koncepte koji se javljaju u istima. Jedan od principa na koji se Pepene poziva duž svog izlaganja jeste taj da se „CAN for Balkans“ bazira na istorijskim činjenicama i da istina i verodostojnost moraju da prednjače, čak i u kreativnim delima. U izveštaju sa Smotre sam skrenuo pažnju da se čak i među pojedinim stripovima koji su ušli u zbirku provukle neke istorijske neistine, premda ću da naglasim da je ovo vrlo verovatno urađeno nenamerno. Naposletku, neke stvari su prosto ušle u dnevni diskurs kao ustaljene i retko kad se preispituju. Kratka digresija: svi znaju da Lazar Hrebeljanović nije bio „car“, kako veli narodna pesma, već knez. Ono što malo ljudi zna je to da Nemanjići, naša najveća i najpoznatija dinastija, nisu zapravo imali prezime „Nemanjić“. Štaviše, nijedna srednjovekovna porodica nije imala prezimena, jer su prezimena postala praksa tek u prelasku iz srednjeg u novi vek. Izraz „Nemanjići“ je samim tim tehnički termin kojim se obeležavaju vladari iz dinastije koja vuče poreklo od velikog župana Stefana Nemanje. Drugim rečima, reći za tu vladarsku porodicu „to su Nemanjići“ je isto kao reći za silu koja vuče sve predmete ka težištu planete zemlje „ovo je gravitacija“.
Čemu ova digresija? Pa, vrlo je jednostavno. Sem Pepenea i eventualno još par članova žirija, maltene niko od učesnika ili pregledača nije istoričar od zanata, te se pojedine greške uvek provuku. Ovo je pogotovo slučaj kod samih strip autora, koji neretko ne nalaze vremena ili prosto nisu vični da neki istorijski događaj provere zarad verodostojnosti. Samim tim, ne treba im uzeti za zlo to što su nege stvari omašili, s obzirom da nije bilo namerno. Niti je bilo zlonamerno, kad smo već kod toga.
Nego, to je katalog. Sleduje hronološki drugo izdanje, katalog „CAN for Balkans: Makedonsko iskustvo“. Dotični katalog (kog sam dobio besplatno od Vaneta Trajkova u Leskovcu) sam zapravo prvi put spazio u Somboru, gde je, ako se ne varam, Tome Trajkov vodio tribinu o makedonskom stripu – paralelno sa izložbom makedonskih autora. U sklopu ovog dvojezičnog kataloga, uz uvodnu reč Aleksandre Andreeve i fotki sa različitih susreta tokom trajanja projekta, imamo 10 stripova od više autora. Sem pomenutog Vaneta Trajkova, među autorima se nalaze Slavica Kupenkova, Đurđica Varela, Martina Veličkovska, Jana Buteska, Danko Bojovski, Tomislav Gruevski, Ljube Dukov, Oliver Cvetkovski i Ilko Stojanovski.
Kod ovog kataloga treba primetiti par stvari. Naime, gotovo sve strane koje nisu stripovi su u boji. Apsolutno svi stripovi, doduše, su crno-beli. Ne znam da li se prosto desilo da su svi makedonski učesnici konkursa slali crno-bele radove, ali eto, tu smo. Ako ništa drugo, to barem daje ovom katalogu malo šarma, malo old-school estetike stripova iz prethodnog veka.
Sledeća stvar koju vredi primetiti jeste da je puno autora ovde jako mlado. Radovi su dosta, u nedostatku boljeg izraza, nebrušeni. I to u svakom aspektu, od crteža do pripovedanja. I premda su po kvalitetu neretko slabiji od onih pronađenih u brašovskom katalogu, opet je draž videti da i ovi autori dobijaju prostor za širenje.
Primetio sam još jednu paralelu, ali ne toliko vezanu za godine autora, ili pak kvalitet stripova. Naime, autor Ilko Stojanovski (hteo bih da kažem da je u pitanju, zapravo, Ilčo Stojanovski Ilko, vajar iz Velesa, ali nisam 100% mogao informaciju da potvrdim) se dotiče istih tema i ima maltene isti stil kao Jovan Bratić iz Nevesinja, autor ne malog broja istorijskih stripova. Dakle, domaći glavni likovi, šubare svud redom, itd. Ukoliko vam se ukaže prilika, nabavite bilo koji od Bratićevih stripova, kao i ovaj katalog makedonskih autora, i slobodno uporedite sami.
Na koncu, naglasio bih da je ovaj katalog najšturiji od sva tri, sa znatno manjim brojem strana, pomalo ogoljenim sadržajem i jednostavnim odabirom dizajna i pripreme za štampu.
A kad smo kod dizajna i pripreme za štamu, za kraj ostaje hronološki poslednje delo koje je izašlo, knjižica „Stripovski BalCan“. Najnoviji u nizu leskovačkih izdanja, ovaj zbornik zapravo, za razliku od ostalih, sadrži pretežno tekstove od čeonih ljudi projekta „CAN for Balkans,“ prožetim fotografijama sa putešestvija koje su delegacije iz Rumunije, Srbije, Albanije, Belgije i Makedonije (sada Severne, a malopre sam im pisao o katalogu) imale vazda po Evropi.
Tekstova ima mnogo, a autori dotčnih su Mišel de Dobeler, Oktav Ungureanu (dva priloga), Dodo Nica (dva priloga), Aleksandra Andreeva, Nikolae Pepene, Marko Stojanović (pet priloga, plus pogovor kao šesti) i Aleksandar Vačkov. Naravno, broj tekstova od strane srpskog autora ne treba da čudi, s obzirom da je on i urednik izdanja. A naravno, ne treba da čudi ni obilje slika sa svih putovanja, izložbi, festivala, dodela nagrada, itd.
Naravno, javili su se tu i originalni crteži, što od individualnih crtača koji su skicirali ekipu „CAN for Balkans“ projekta (Iris Bošnjaku je, recimo, autorka čiji stil mi je zapao za oči; zapratite je na Instagramu i udrite po šesnaest lajkova na crtežima post-haste), što od autora koji su pratili manifestaciju kao „deo ekipe“. Ovde se izdvajaju belgijski ilustratori Abdel de Brisel i posebno Žeroen Žensen. Žensenove skice su bukvalno pratile festival od prvog do poslednjeg dana; njihova gruba kompozicija sa mnogo crtica, mnogo neurednosti i hiperstilizovanim oblicima podseća neodoljivo na ilustracije koje bi sudski ilustratori skicirali dok traje suđenje. Taj stil mi se neopisivo dopao i moram da kažem da je Žensen apsolutni MVP izdanja „Stripovski BalCan“ – niko od priloženih mu nije ni blizu. Sem možda, eto, Abdela Briselskog. Sa svojim koloritnim bistama, Abdel iz Brisela je pokazao na jedan sveden i uprošćen, ali ispeglan način sve predavače i istraživače koji su se trudili da projekat izguraju. Stil Abdela von Briselhajma možda nije jedinstven, ali obratite pažnju na zapadne novinske agencije. Ako u sklopu, recimo, časopisa „Mad“ ili dnevnom listu „The New York TImes“ vidite neku vividnu ilustraciju gde je potpisan „Abdel van der Briselige,“ znajte da ste ga pre toga spazili upravo na našim prostorima, u našim publikacijama.
Dosta toga korisnog je izneto u ovom štivu. Primera radi, saznali smo da je najstariji rumunski strip autor, Puju Manu, i dalje aktivan sa svoje 94 godine (ako već nije napunio 95-tu u međuvremenu). Saznali smo i koliko se debata, predavanja i izlaganja održalo, i ne samo unutar zemalja učesnica, nego i šire. Saznali smo da nije bilo nemoguće videti i par ambasadora i inih zvaničnika kako pozdravljaju inicijativu začetu u Brašovu. Saznali smo i da je ovo jedino tvrdokoričeno delo od data tri (premda se to odmah da primetiti, al ajd). A spisak ljudi na fotkama među poslednjim stranicama zbornika je tek impozantan – štaviše, tu možete naći i slike pomenutih Vaneta Trajkova i Joane Škiopu (od kojih sam dobio prethodna dva opisana kataloga), kao i sliku Marka Serafimovića, koji je zaslužan za odličan dizajn i pripremu za štampu ove knjižice.
Sagledano u celosti, sve tri knjige imaju jednu zajedničku falinku. Naime, prevod na engleski je u ne maloj meri ispod proseka. Tu je najbolje prošao „Stripovski BalCan“, sa najmanjim brojem štucanja i omaški. Najviše je pretrpeo makedonski katalog, gde se jasno vidi negativni transfer kod gotovo svakog objavljenog rada. Brašovski katalog, nažalost, trpi greške čak i u uvodniku, što umanjuje kvalitet istog – Pepeneov tekst je izvanredan, i kao takav zahtevao je adekvatniji pristup prevodu. Isto važi i za tekst Andreeve u makedonskom katalogu, itd.
Sve u svemu, berićetna beše godina za „CAN for Balkans“ projekat, i prethodna i ova. Sudeći po elanu organizatora, ovo je sve tek početak i biće tu još mnogo napretka. Za sada imamo tri štiva koja sakupljaju najdirektnije informacije, kao i najkvalitetnije stripove, koji se tiču ovog projekta, a to nije mali uspeh. Ukoliko se mreža proširi i nastavi istim tempom, nije nemoguće videti ujedinjen Balkan barem na frontu istorijskog stripa. Pa dotle možda dobijemo i još tri puta tri štiva ovog kalibra – ja svakako iščekujem iste sa nestrpljenjem.
