SAGA O FENIKSOVOJ SMRTI
Oliver Janković
mozaički multiart roman u 42 scene
Izdavač “Alma“, Beograd
Odlomak iz recenzije
U ZNAKU FENIKSA
Mitska ptica koja nakon dugog, mudrog života sama sebe spaljuje, kako bi se iz pepela iznova rodila, zaokuplja pažnju umetnika širom sveta, već vekovima. Osvrnemo li se samo na noviju srpsku književnost, moramo primetiti da u poeziji Branka Miljkovića feniks zauzima važno mesto, objedinjujući u sebi dva najznačajnija simbola ovog pesnika: vatru i pticu. Spajajući heraklitovsku vatru koja se „s merom pali i s merom gasi” i koja nije samo prapočelo, već i neprestano obnavljanje života, sa idejom o slobodi i uzletu, prevashodno duhovnom, naš neosimbolista u svom feniksu čuva tek bledo sećanje na mit.
Pre nego što se ponovo vratimo naslovnom simbolu, moramo razjasniti krajnje neuobičajen podnaslov. Najpre da vidimo, zašto ovom romanu u potpunosti odgovara poređenje s mozaikom. Upravo zbog toga što svako od četrdeset i dva kratka poglavlja predstavlja samo kamenčić koji sam za sebe ne znači mnogo, ali uklopljen u celinu predstavlja važnu sponu, dragoceni dodatak bez kojeg lepota dovršenog mozaika ne bi bila moguća, niti bi željena slika bila potpuna.
Tehniku mozaika, autor je kombinovao sa tehnikom filmskog kadriranja, pa su poglavlja ovog romana kratka, scene (upravo te 42 scene koje u podnaslovu pominje) isprepletane su, kao i ugao posmatranja. Pritom, stičemo utisak da je „nedremano oko kamere” (poslužićemo se sintagmom Ivana V. Lalića) ulovilo svaki važan detalj stvarnosti, pa čak i one nadstvarnosti, koja je tako bliska Vitoriu de Siki, ali i Bulgakovu, Salvadoru Daliju, kao i mnogim drugim umetnicima u najrazličitijim sferama umetnosti. Svako poglavlje je novi kadar filma koji se dok čitamo, odvija pred našim očima. Iako Jankovićevi opisi nisu opširni, i svojom dužinom ne bi opteretili didaskalije kakvog dramskog teksta, oni su u svojoj poetičnosti toliko sugestivni, da nas spontano navode na, ingardenovski rečeno, konkretizacije mesta neodređenosti. Jer kada pisac kaže, da parafraziram, kako se suton boje meda lepi za krovove, nužno vidimo (istovremeno i osetimo!) žar letnje vreline, sparinu na kojoj se jedva diše, tela lepljiva od znoja. Samo nekoliko pažljivo izabranih reči, ponekad u sinestezijskom, ponekad u metonimijskom odnosu, omogućavaju širok kadar, koji će se tek kasnije suziti i fokusirati na neku mansardu, skučenu vešernicu ili grudi gospođe Pompeje. Skoro svaka scena započinje kratkim opisom koji nas uvodi u doba dana, najčešće i godišnje doba, uglavnom je to proleće, ali uprkos tim repeticijama, uvek otkrivamo nešto novo. Dani se ne ponavljaju, svako jutro je iznova svanulo, svaki sumrak pod svojim teretom povija leđa. To je moguće dočarati samo zahvaljujući neponovljivosti svakog Jankovićevog opisa, koji u svojoj sažetosti i stilizaciji često prelazi u poetsku prozu.
Već iz ovoga se može nazreti zašto je autor u podnaslovu naznačio da je reč o multiart romanu. Ali multiumetničke spone u romanesknoj građi ovog romana su znatno kompleksnije. Gustav Maler je rekao: „Simfonija treba da bude kao priča, simfonija treba da sadrži sve.” Roman Saga o feniksovoj smrti, zapravo je priča koja poput simfonije, komponovane za veliki orkestar, u kojem čas čujemo samo gudački sastav, čas se oglasi oboa ili zagrme zajedno svi instrumenti, od stava do stava menja dinamiku, ali ne i prepoznatljivi rukopis. U sebi sadrži povest vekova sagorelih da bi život ipak bio moguć, istoriju grada koji se bezbroj puta rušen iznova uzdizao; sadrži, kako bi Maler rekao sve, sve što mu je potrebno da zaokupi pažnju svojih čitalaca, čak i onda kada nisu sigurni da znaju zašto je neka sonata u okviru simfonije bila odsvirana, zašto je „oko kamere” zahvatilo život baš iz te perspektive i da ih navede da detektivski pamte detalje, kako bi i sami doprineli sklapanju mozaika.
Da sve bude komplikovanije, ali i zanimljivije, svaka od 42 scene filma što ga zajedničkim snagama režiraju pisac i njegov čitalac, dakle, svako od 42 poglavlja romana, umesto naslovima označena šiframa (lako ih možemo odgonetnuti zahvaljujući tome što nam je pisac na početku romana dao jednostavni algoritam dešifrovanja) kao moto imaju naslov nekog umetničkog dela. Nekada je reč o Vivaldijevim, Mocartovim, Betovenovim ili Bahovim kompozicijama, peruanskoj narodnoj muzici ili „Žutoj podmornici” o kojoj su pevali Bitlsi. Nekada smo, pak, usmereni na filmove, uglavnom italijanskog neorealizma, kojem bi, da je zaista film, umesto što je roman, ovo delo bilo neobično blisko. Nije zapostavljena ni likovna umetnost, pa smo upućeni na dela brojnih slikara: od freske u Pompeji preko Šagala, Kandinskog, Salvadora Dalija, do Đorđa Krstića ili još mlađih srpskih slikara. (Smernice ka skulpturama su znatno ređe, ali nije zaobiđena Mikelanđelova Pieta, moto poglavlja u kojem susrećemo mrtvo telo predozirane narkomanke.)
Već je pomenuto postojanje algoritma za dešifrovanje kodova koji nam od poglavlja do poglavlja olakšavaju snalaženje u čitanju romana kroz koji se smenjuju dve paralelne fabularne niti (iako samo jedna nosi naziv linija fabule, paralelni tok fabule predstavlja i linija srca u kojoj pratimo ambicioznu studentkinju Suzanu). One se prepliću sa jednom beskrajnom pričom – sličicama iz raznih sfera života jednog grada, od najbogatijih slojeva društva kojima je problem da se odluče na koji prijem poći, preko srednjih slojeva, omladine čije se žurke završavaju orgijama, pa do prostitutki i prosjaka. To je linija Beograda. Ona i započinje na najreprezentativniji način – u autobusu koji saobraća na nekoj od gradskih linija. Najzagonetnija je linija objave Feniksa kojoj je dato malo prostora. Tek tri poglavlja označena su ovom šifrom. Ali baš u ta tri poglavlja nalazi se ključ za čitanje ovog romana. Iako nije direktno pomenut, zahvaljujući ovim poglavljima, a naročito poslednjim od njih, intertekst nas vodi Bulgakovu i njegovom romanu Majstor i Margarita.
Sve četiri linije romana se postupno slivaju u jednu, iako u početku deluje da među njima ne može biti dodirnih tačaka. Najpre se prava linija fabule okrzne s krivom linijom objave Feniksa, tvoreći tangentu koja će biti presečena linijom srca i malim Suzaninim automobilom koji se u pravom trenutku našao na pravom mestu, pružajući šansu devojci koja i ne zna šta je srce, da proviri u sferu duhovnog. Linija Beograda, pak, nije samo jedna, to je mreža linija nalik na paukovu, koja u sebe sažima sve.
Na kraju, treba otkriti zašto smo Jankovićevog Feniksa, poredili sa feniksom koji se javlja u poeziji druge posleratne generacije srpskog pesništva, a ne feniksom u nekim proznim ostvarenjima. Kao i kod pomenutih pesnika, u romanu Olivera Jankovića feniks se više javlja kao simbol, nego kao lik. Njegova metaforičnost, sažeta u cikličnom gašenju i paljenju vatre, u smeni života i smrti, koja nije moguća bez određene žrtve, simbolika je i grada u kojem se radnja odvija i koji bi na svoj grb trebalo da stavi znak feniksa, jer je uprkos žrtvama uvek uspevao da se iznova rodi.
Dr Dragica Užareva
