Piše: MILAN BOŽIĆ
Milan Raspopović, fizičar, nastavnik i dugogodišnji direktor Matematičke gimnazije u Beogradu, preminuo je u svojoj devedesetoj godini. „Naše je šta ćemo za sobom da ostavimo, a ne da kukamo kako da to postignemo“, znao je da kaže. Punih trideset godina, od 1971. do 2001, bio je direktor jedne od naših najboljih i međunarodno najpriznatijih srednjoškolskih ustanova, za čiji status i prestiž je najzaslužniji.
Vest o Milanovoj smrti me je zatekla na sasvim odgovarajućem mestu, u kafani.
Međutim, broj onih koji su mi to javili nadmašivao je najveće prisustvo na plenumu, pa čak i redovne spekulacije o budućem premijeru.
Dakle, radilo se o nečem važnom, o važnoj smrti.
Dr Milan Raspopović (1936-2025) bio je ugledan srpski fizičar i profesor. Kao takav zaslužio bi čak i par redova na Vikipediji – ćirilička transkripcija je deo novopronađenog RTS-ovog identiteta – koje i ima. Po čemu je još značajan?
Bio je trideset godina direktor Matematičke gimnazije i moj razredni, naravno ne baš trideset, nego tri godine.
To je samo po sebi spektakularno. Naravno ne što je bio moj razredni, već to što je najbolju srpsku školu vodio tri decenije.
Nastanak matematičke gimnazije
Škola nije bila samo najbolja, pa samim tim i elitna, ona je i „jedina preživela“. Nije baš da se srpska prosveta ubila tragajući za elitnim modelom školovanja, ali je, ne zaboravimo da je to bila sedma decenija prošlog veka, imala jedan, još uvek nesrušeni ideal – sovjetski model (sličnost sa „ruskim“ je slučajna). Po uzoru na elitnu školu koja je u Sovjetskom Savezu nosila zastrašujuću oznaku (FMŠ №18), nalik oznaci kakve barake u gulagu ili bar rusko-ukrajinskom frontu, napravljena je ovde Matematička gimnazija.
Skraćenica je nevinija od mračne analogije iznad i značila je „Fizičko-matematička škola“. Osnovao ju je, pri najuglednijem sovjetskom univerzitetu „Lomonosov“, jedan od najvećih svetskih matematičara Andrej Nikolajevič Kolmogorov i trebalo je da bude odgajalište elitnih naučnika, prve borbene linije fronta u Hladnom ratu i trci u naoružavanju koji su tada bili na vrhuncu.
Ovdašnji rezultat je bio zapanjujući. Kreatori koncepta, zapravo „prevodioci sa sovjetskog jezika“, beogradsku Matematičku gimnaziju su odmah postavili kao ekskluzivnu (petnaestak učenika po odeljenju, a četiri odeljenja po razredu), i u bliskoj saradnji sa Matematičkim fakultetom – koji je tada bio deo Prirodno-matematičkog fakulteta. Najbolji đaci beogradskih škola (1966. je, ne zaboravite) su pohrlili, a već sledećih godina i đaci iz škola širom Zapadnog Balkana, tačnije onog dela koji i danas nije u EU, pretpostavljamo s razlogom.
Glavni nosilac projekta je bio prof. Vojin Dajović a među piscima prvog elaborata je bio i Milan Raspopović, tada mlad profesor fizike u Četrnaestoj beogradskoj gimnaziji (diplomirao je 1959).
Univerzitet pre univerziteta
Netačno bi bilo reći da je vojska išla drumom a hajduci šumom, jer mi nismo bili nikakvi hajduci, bili smo elita u nastajanju podržana od socijalističke, i, u nekoj meri, samoupravne države. Zapanjujući rezultati bile su gomile nagrada po međunarodnim takmičenjima iz matematike i fizike – distinkcija tada nije bila prevelika – kao rezultat sinteze najboljih đaka, koji su sami došli, „ničim izazvani“, i „lukave“ saradnje sa univerzitetom.
Milan Raspopović, sa prirodnim nadimkom Raspop – što i nije nadimak nego, ako ćemo precizno, hipokoristik, skraćenica – bio je profesor škole koju je sâm osnovao i, sticajem okolnosti, razredni starešina najboljeg odeljenja naše generacije. Iz tog ugla gledano, mogao je radnu karijeru da provede „ništa ne dirajući rukama“.
Prvi simptomi su i ukazivali na to. Imajući odlične đake, neretko je „bežao sa časova“. Dođe na čas, ostavi nekog od nas za tablu da šatro rešava zadatke, a on se iskrade ka svom „folksvagenu“ u neki od ugostiteljskih objekata pomenutih iz prve rečenice ovog teksta. Mi, razume se, shvatamo poruku. Sa časa ne odlazimo kao gomila, već jedan po jedan, da njega i nas tetkice ne drukaju. U retrospekciji shvatam da je on razumeo da ima posla sa bandom ambiciozne dece koja će se sama snaći ako im on, makar i ćutke, dâ smer. Dakle, sposoban čovek.
Eulogija počinje sa kafanom, a „pristojan“ način izlaganja bi tražio da ispričamo kako nas je svemu naučio, pa potom i vodio u kafanu.
Ali kafana je bila blizu. „Verona“ je bila odmah pored Matematičke gimnazije, a paradigmatična je za socijalnu koheziju koju je Raspop unosio u školu. Ta, u nekoj meri devijantna sinteza i jeste univerzitet u izvornom smislu zajednice onih koji uče i onih koji ih uče, tako da je Milan kreirao neki „univerzitet pre univerziteta“. A da nas je učio kako treba jasno je iz puke okolnosti da je skoro svaki drugi učenik našeg odeljenja postao univerzitetski profesor.
Trideset godina direktor
U tim decenijama je Jugoslavija – tako se zvala nad-država – bila izložena raznovrsnim političkim turbulencijama indukovanim, misli se, višenacionalnim sastavom stanovništva. Pod-država Srbija je bila izložena sličnim vetrovima. Oscilovalo se svuda, između klero-komunističke desnice i neoliberalizma, skoro isto kao i sada kada neki od onih što ne umeju da veslaju pokušavaju da bar zaljuljaju čamac.
Sticaj okolnosti, lična veština ili neko proviđenje 1971. godine dovode Raspopa na čelo škole. Mnogo godina kasnije se pričala čaršijska legenda kako su njegovi đaci bili već tada toliko politički uticajni da su svog razrednog postavili za direktora. Mi to, razume se, nikada nismo demantovali.
Uspesi koje je ređao su mu, prirodno, stvorili neprijatelje.
Čudno je kako „prirodno“ ide uz neprijatelje. Da li je to prirodno, ili je to deo strukture srpskog jezika, ne znam, ali izgleda da je tako.
Sa tim slojem problema Raspop se nosio sâm. Nije mu nedostajala ni socijalna ni „obična“ inteligencija, te je brodom krmanio kako valja.
Ulica braće Raspopović
U trenutku najvećih uspeha i moći on je bio direktor Matematičke gimnazije, brat mu Dragan direktor tada takođe ugledne Elektrotehničke škole „Nikola Tesla“, a prijatelj, mislim i rođak, Vuk Milatović direktor Filološke gimnazije. Potonja je bila sada već propali pokušaj da se osnuje još jedna elitna škola, na pijaci Zeleni venac. Tada smo sa mešavinom šale i pijeteta Ulicu Narodnog fronta zvali Ulica braće Raspopović. Sada se ulica zove po ženi kralja Milana, Nataliji. Kada bolje razmislim, „narodni front“ ne znači ništa, zasluge kraljice Natalije za srpski narod su mi nepoznate, te, iako znam da to ne bi prošlo „tela i organe“, i dalje mislim da je pomenuti šaljiv naziv adekvatan.
Veći problemi za Raspopa su bili pare i gore pomenuti politički procesi. Kroz njih je Milan, ne kralj, nego Raspopović, krmanio kako je znao i umeo, ali ni naša pomoć nije nedostajala. Ta pomoć, koja jasno govori koliko je bio omiljen, dolazila je na različite načine, zavisno od moći „pomagača“. Jedan je pomogao u dogradnji, drugi je dao pare za takmičenja, a neki treći centri moći (sve njegovi đaci) „nalazili“ su mu se u politički klizavim momentima.
Jedan momenat, koji dobro pamtim, bio je vezan za „šuvarizaciju“. Šuvar je bio hrvatski političar koji je u Savezu komunista bio zadužen za ideološka i, samim tim, prosvetna pitanja. Promovisao je jedan model „obrazovanja za rad“ koji je nametao školovanje „što proizvodnijih radnika“, te je , prirodno, udarao po cevanicama intelektualne delatnosti. Tako smo u jednom momentu, to mi i dalje teško pada, školu morali da (srećom privremeno) preimenujemo u OVRO „Veljko Vlahović“. OVRO, da objasnim za one sa jeftinijim ulaznicama, je grozna skraćenica za još grozniji naziv „obrazovno vaspitna radna organizacija“, a Veljko Vlahović je za školu imao zasluge slične kraljici Nataliji.
No, Raspop je i kroz to prošao.
Mislim da sam bio bešnji od njega, a on me je tešio rečima „Milane – sa dugouzlaznim akcentom na ‘a’ – naše je šta ćemo za sobom da ostavimo, a ne da kukamo dok to postižemo“.
I danas mnogi tvrde da su bili njegovi đaci iako nisu pohađali ni jednu od škola u kojima je bio profesor.
Mi im to, sa zadovoljstvom, dopuštamo.
autor je nekadašnji učenik Matematičke gimnazije
Povodom 50. godišnjice Matematičke gimnazije (2016)
Od posvećenog rada do zvezdanih rezultata
Piše: MILAN RASPOPOVIĆ
Čovek se rodi bez svoje volje, ne birajući mesto i vreme, pod zvezdanim nebom, u seniku. I ne zna da li su mu zvezde odredile put ili ga je sam birao.
Ni sada, sa osamdeset godina, sa svim mojim iskustvom, zdravom pameti i svima mojima oko mene nemam odgovor na to pitanje. Ni sve „moje“ čestice, kosmičke naelektrisane čestice (sa svom svojom energijom) kojima sam se bavio u magistarskoj tezi, razrađujući i usavršavajući metodu Konstantna sagita, iako moćne i nekontrolisane interakcije, nisu bile toliko nedokučive kao pitanje „Da li sam sam birao svoj put?“ A ko je i došao do toga odgovora? Pokušavali su i pesnici, pisci, slikari, filozofi, fizičari, astrofizičari i odgovor je negde „između jave i sna“.
Od dečaka do omladinca istih želja, igranja fudbala i stonog tenisa, preko radnih akcija, mladalačkih druženja, neka te sila privuče i odeš na studije fizike. Nedostatak sredstava je uvek prisutan u malim državama, kakva je bila SFRJ, kada se skupa istraživanja postavljaju za cilj. Tako odustajem od doktorske disertacije u daljim istraživanjima kosmičkih čestica. Profesionalni put, odgovornost, predanost, upornost dovode me na mesto nastavnika Matematičke gimnazije. I od tada, kada smo se dokazivali sa prvom, drugom… generacijom i borili za status i opstanak ove škole, preko imenovanja za direktora škole 1971. godine, pa sve do odlaska sa čela ove ustanove znanja 2001. godine, postojala je borba za njen opstanak. Ona je produžena i do dana današnjeg.
Često su se pojavljivali zakoni koji su pokušavali da promene status ove škole i da je stave u ravan sa ostalim školama. Kao „vođa“ dobrih učenika i izabranih nastavnika trudio sam se da istrajemo i pokažemo da je „znanje moć“. I kada smo se borili za prostor škole, i kada je bio Šuvarev sistem obrazovanja i zagrebačka Matematička škola ukinuta, i kada smo uzeli kredit da kupimo prvi računar u SFRJ jer novac namenjen kupovini nije bio dovoljan, i… sve su to bili izazovi, ali i velika borba. Borba koju su naši učenici nagrađivali svojim medaljama. Država je uvidela njihove uspehe (sada smo najtraženiji brend za izvoz), ali još uvek nedovoljno daje za potrebe ovih pametnih, znatiželjnih mladih ljudi. Kao zreli ljudi, imena mnogih od njih nalaze se na pločicama kabineta na prestižnim univerzitetima sveta sa titulama prof. dr ili su na vodećim pozicijama u institutima, korporacijama, programerskim firmama, bankama, farmaceutskim kućama, NASA…
Da bih ostvario neke ciljeve morao sam da se nosim i sa političkim silama. Kako Njegoš kaže, „Boj ne bije svijetlo oružje, već boj bije srce u junaka.“ Na mnogim skupovima sam branio status škole. Tako smo „dobili“ i zaštitnika Veljka Vlahovića. Predavao sam fiziku i bio direktor. A onda je počelo i moje interesovanje za Ludviga Bolcmana i njegov uticaj i shvatanja na fiziku i filozofiju, i doktorirao sam na ovoj temi. Predavao sam u Nišu, Podgorici… Biran sam za redovnog profesora.
Borba je bila i za nastavne planove i programe, uključivanje nastavnog kadra u komisije Ministarstva prosvete, za obezbeđivanje učeničkog doma, sistema ocenjivanja koje je „crna tačka“ u celom školskom sistemu… Trudio sam se da budem profesionalac i da u svakoj novoj školskoj godini imamo pomak unapred – u novim učionicama i kabinetima, računarima, većoj biblioteci, naprednijoj nastavi… Vrbovao sam iskusne i afirmisane, ali i mlade i perspektivne naučnike sa Univerziteta da dođu u Matematičku gimnaziju i prenose đacima svoje znanje i ljubav prema nauci.
Drugi pravac, možda i značajniji ili bar podjednako značajan, jeste porodica i zdravlje. Supruga i ja izveli smo na put naše dvoje dece, Jadranku i Zorana. Oni su akademski priznati ljudi, svestrani i cenjeni, i u zemlji i u inostranstvu. Poslušali su me i ostali u zemlji Srbiji. Imaju svoje uspešne porodice i imam četvoro unučadi.
Moja deca, moja supruga, imali su uvek razumevanja za sate provedene za radnim stolom dok sam odmeravao težinu reči, slova i brojeva pišući udžbenike i zbirke zadataka iz fizike. Hvala im!
I da li su mi zvezde odredile put ili sam ga birao sam ne umem da vam kažem.
Ali da me neko pita da li bih ga izabrao ponovo, odgovor znate – da! Još da dočekam da neko od mojih učenika dobije Nobelovu nagradu i srce će da mi bude ispunjeno!
Dr Milan Raspopović,
direktor Matematičke gimnazije 1971–2001.
Izvor: rts.rs
