Imam klimu u autu. Hoćemo li da razgovaramo tamo?
– Kuraudo Oiši, Higurashi no Naku Koro Ni
Raznolika područja stripa neretko iznedre raznolike crtače. Ali ono što se kod nas previdi jeste iznedrivanje raznolikih scenarista. Ako bi bilo razgovora o trenutno najaktivnijim scenaristima na domaćem stripovskom terenu, ne bi bilo mnogo dileme nabrojati ih, s obzirom da ih – na veliku žalost – nema puno. Ako računamo samo poslednje skoro-pa-dve decenije, lista aktivnih i donekle uspešnih pisaca stripa je sledeća – Đorđe Milović, Marko Stojanović, Predrag Đurić, Dejan Stojiljković, Vladimir Tadić, Zoran Penevski, pa recimo i Boris Stanić, Srboljub Nikić i Aleksandar Zograf (uslovno rečeno oko aktivnosti). Naravno, tu su i scenaristi koji imaju tek tu i tamo poneki projekat, ali za razliku od navedenih nisu nanizali trend. O Zografu je izlišno pisati; čovek je zadužio srpski andergraund strip za narednih vek i po, i lično je odgovoran za kulturni preporod Pančeva i okoline na ovom terenu. Stanić deli sličnu estetiku, budući da je „naredna generacija“ „Zografovskog“ izraza, a o Nikiću će i te kako biti još reči u narednim godinama. Milović je etablirao jednu autorsku estetiku koja odlazi korak dalje od trojca iz prethodne rečenice, do te mere da zaslužuje znatno veću i detaljniju studiju. Penevski je nešto šturiji sa delima, ali kada uleti u strip, uleti snažno, postmoderno na pravi način, sa pravim postavljenim pitanjima i sa pravim nedostatkom tačnog odgovora. Ostali scenaristi su nešto glavnotokovskiji. Stojanović je izvanredno ovladao fantastikom i avanturom, i verovatno je najbolji primer da se može uspeti na trud i mišiće. Drugi primer ovoga je Đurić, s tim što se on više preusmerio ka prizemljenijim, ljudskijim pričama. Oba ova autora pored kvaliteta jure napred i kvantitetom. Stojiljković juri kvantitetom takođe, ali u domenu proze, duže i kraće. Što ne znači da ga nema u stripu, samo nešto sporije prati svoje kolege. Njegovo pisanje je odličan blend modernog i fantastičnog, kakav valja uvek imati. Isti taj blend, ali mnogo pristupačniji modernoj publici, ima i Tadić. Kratke epizode, brz tempo, puno akcije – sve Tadićev MO, od korica do korica. Dakle, svako od autora iz manje-više različite stripovske niše, sa prepoznatljivim stilom i prepoznatljivijim nivoom kvaliteta.
E sad, pravo je pitanje kakvo područje i kakav scenarista sledeći treba da…ne, ne TREBA da, već MORAJU da se probiju sledeći. Gde treba gledati i obratiti pažnju na naredni nalet kvaliteta, ukratko rečeno. A ukratko odgovoreno, to su Valjevo i scenarista Željko Obrenović.
Iz Valjeva, verovatno novog ležišta srpskog stripa koje planira da eksplodira brže nego što smo se nadali (ako je verovati nedavnom festivalu stripa održanom tamo) je došao album „Karton Siti“, koji, sem scenariste Željka, potpisuju i još dva Valjevca, dva Novosađana (jedan naturalizovani, doduše), jedan Bosanac i jedan Slovenac, svi kao crtači ili koloristi (ili oba). Dakle, ne bi bilo netačno reći da je ovo prvi proto-valjevski strip, s obzirom da je matematička većina autora, uključujući i vožda projekta, upravo iz grada na Zapadu nam zemlje ove napaćene. Okupljena ekipa je zgotovila sedam strip priča koje, na ovaj ili onaj način, govore o preokretima (što bi naglasio Pavle Zelić u predgovoru), majstorskom pripovedanju (o kome govori Dejvid Hajn u predgovoru nakon predgovora), i svakom obliku propasti i neminovnog dehumanizovanja ljudi (štono bih ja ovako bezobrazno pretpostavio).Naslovna priča vam je dovoljna da dokaže sva tri – u „Karton sitiju“, Obrenović crtežom Željka Vitorovića i kolorom Filipa Stankovića kazuje o jednoj alternativnoj budućnosti gde dve najmnogoljudnije zemlje ratuju, krave masovno izumiru, a srpski novinar tabloida istražuje zločin iza koga čega sve nema što se krije. Sam način naracije – prirodan i jezivo prepoznatljiv – govori o tome da se u albumu „Karton siti“ krije jedan drugi oblik fantastike, onakav kakav nismo videli od, recimo, Filipa K. Dika ili Roberta Silverberga. Onaj gde vas šamara melanholija i konstantno podseća da se tu nalazi i da „ne d’ide nigda“. Ovo je možda i najepskija od sedam priča, neo-noir bez noira, koji uslovno rečeno nije baš ni nov.
Ali to što ste provalili srž albuma iz naslovne priče nije razlog da se tu stane. Već sledeća, „Najbolji čovekov prijatelj je – pas“, u crtačkoj izradi Nemanje Radovanovića, će vas baciti pod bus. Dve osobe, po svom izgledu braća ili klonovi jedan drugog, vode tipično urbani razgovor o filmovima, ribama, muzici i životu. Ovo vam je „Pulp Fiction“ sa primesama „Kengura“, i mnogo, mnogo ubitačnijim krajem. Ono jes, malo predvidivim, ali ne do te mere da kvari užitak.
„Muzej smeća“ je, pak, melanholičnija priča od prethodne dve. Mahom zato što se tako sporo kreće da poželite da pobegnete. Razgovor mladog para o zagađenoj planeti i nedostatku zvezda na nebu je, kao kod prethodnih priča, jezivo poznat i aplikativan u društvu koje nije – kao u slučaju ove priče – postapokaliptično. Ovde se vraćaju i Vitorović i Radovanović, doduše potonji u svojstvu koloriste. I bogami, ubadaju u centar atmosferom.
A atmosfera je Radovanovićev forte, jer se kao kompletan crtačko-koloristički autor vraća pričom „Otrovnica“. Iz nekoliko vidova fantastike konačno prelazimo i u horor. Horor gde, naravno, negativac ispija deblji kraj, ali gde heroj (tačnije, heroina) i te kako nije pozitivan, i to iz opravdanih razloga. Opet, scene koje su opisane ovde su strašno poznate, a strašno su poznate zato što su deo sadašnjice, zato što nije potrebna uzgojiteljica zmija i njeno kopile od kćerke da vam ukažu na njihovo postojanje, kao u ovom stripčetu.
Međutim, Obrenović ne bi bio kvalitetan scenarista da kroz sve ovo ne provuče i malo pozitivnog. „Za tebe“, crtački opet Vitorovićev, sa kolorom Dejana Sedlana, nas postavlja u ulogu izvesnog Marka Vena, koji prolazi kroz neki čudan oblik paralelnog sveta gde unapred zna pojedine odgovore. Samim tim što se priča završava ljubavno ne znači da ne dodiruje neke duševne i društvene boljke, poput korupcije, izolacije, i potrebom za darom „sa neba“ da se osigura sreća.
„Smrt je kliše“ spada među najteže priče od ovih. Smeštena u ne tako daleku prošlost, kroz crtež Gašpera Rusa i kolor Stankovića govori o svežem bračnom paru bez ikakve perspektive, bilo sveže, bilo bajate. A završava se, naravno, pogibijom – jednom van kadra i jednom u najavi, u kadru. A pobliža nam je jer se dotiče poslednje decenije prošlog veka, koju svi jako dobro znamo. Ne vredi je pokvariti opisivanjem, treba je pročitati i upiti svaki detalj.
A upijanje detalja je poenta i poslednje priče, „U ime oca“, maltene klasične storije smeštene u sada već dalju prošlost, za vreme Velikog rata. Miroslav Slipčević Mimi za ovu radi crtež, koji briljira svojom jednostavnošću, a koja ultimativno ispada ono što priči daje oštrinu. Priča je o osveti, o krvi, o ratu, o izboru, kao i o karmi. Sve to manje-više u maniru Obrenovića, ako se ovaj album, sa ovom pričom skončan, uzme u obzir.
Šta je vezivo ove priče, sem navedena tri elementa od pre šest-sedam pasusa? Pa, evo jednog, recimo – smrt. Međutim, ne umire svako u ovim pričama. Pa, recimo da grešiš, čitaoče. U prvoj umire krava, koja je fokus priče. U drugoj umire jedan od dvojnika. U trećoj polako, ali sigurno umire planeta. U četvrtoj će i te kako dušu ispustiti krimos sa početka priče. U petoj, velite, nema? Odmah ću da naglasim, umro je glavni lik – ne onaj koji je otišao na randevu sa Anom, već onaj koji mu je slao pisma. Umro je onog trenutka kada je ovaj drugi stupio na scenu, možda ne bukvalno, ali narativno sigurno. U šestoj je, sa vonjom klišea, izginula cela particija nove familije, kao i određeni (i od strane potpisnika ovih redova, omraženi) grandž roker iz devedesetih. I u sedmoj, naravno, izginuše bezmalo dva čoveka. Tretman ovih smrti je ono što Obrenović radi odlično. Ili ih ignoriše, ili koristi kao elemente u priči, ili kao samu poentu. I ne postoji priča gde je smrt, prava ili figurativna, u kadru ili u najavi, igrala bilo kakvu ulogu sem bitne.
A evo daću još jedno vezivo – sve tri priče su ovaj ili onaj vid fikcije. Imamo naučnu fantastiku s početka, koju prati urbana spekulativna fikcija, te postapokaliptična fikcija, pa horor, te opet naučna fantastika, pa period piece, i na samom kraju istorijska fikcija. Naravno, oštrooki među vama će reći „pa svako delo je fikcija, sem ako nije bukvalan prepis nečega što se desilo ili je stručna knjiga“. Ali ne navodim ovaj detalj bez razloga. Ne mogu dovoljno da naglasim koliko je bitan taj element da su sve priče fikcija. Obrenović svom čitaocu jasno stavlja do znanja da ne postoji kutak ovog sveta, ne postoji oblik eskapizma gde može pobeći od društvenih jada. Za razliku od većine modernih „autora“ koji svoje labave i ničim potporene političke i socijalne stavove prodaju kao „fikciju“, Obrenović uspeva da kreira priče gde ovaj socijalni element ne samo da ne škodi, već i dobrano doprinosi kvalitetu. Tako da ovde imate sve – prvenstveno dobre alegorije na današnji izmet od života koji živimo, potom kvalitetne eksperimente raznih vida fantastike, i naposletku, možda i najbitnije, dobro ispričane priče.
Obrenović i „Karton siti“ – sa svim svojim crtačima i koloristima – je dobar argument da u stripovsko Valjevo treba baciti sidro i istražiti njegove ćorsokake. Reći bilo šta preko toga je suvišno.
