Žanr epske fantastike ostavlja puno prostora za igranje, ali se nekako uvek sve, kako-tako, svede na jedno te isto. Otkako su Tolkin i Hauard zacementirali žanr svojim delima, javljali su se autori koji su namerno (i neretko kvalitetno) bežali od obrasca. Dva takva autora su, recimo, Mervin Pik i Majkl Murkok. Pik, koji je pisao otprilike u isto vreme kad i Tolkin, je u svojoj „Gormengast“ trilogiji (koja nije zamišljena da bude trilogija, već znatno duža; ovu osobinu recimo on i Tolkin dele po pitanju pisanja) predstavio naslednika velelepnog zamka, ali radnju nije maknuo dalje od istog. Čitava dela imaju atmosferu tipičnog gotskog romana i prilično su prikovana za jedno, usamljeno mesto radnje. Nigde nije koristio fiktivne rase, magiju, niti bilo šta drugo. Murkok, pak, jeste koristio dosta fantastičnih elemenata, ali namerno na suprotan način od Hauarda i Tolkina (štaviše, i u ove stare dane nije ljubitelj autora „Gospodara prstenova“). Njegov Elrik od Melnibonea je upravo sve suprotno od onoga što je Konan, na primer. Nije zajebani baja s mišićima, već suvonjavi albino plemić koji se jedva drži na nogama. Nije potekao niotkuda, pa onda postao kralj, već je potekao iz carske porodice a onda svoju carevinu…ne, ovo ne treba odati, treba čitati Elrika propisno i uživati u istom.
Naravno, još je ovakvih pisaca. Pisaca koji se klone klišea, za koje ne postoji „dobro i zlo“, „glavni junak sivonja i drevna stvorenja“ itd. Samim tim, makedonska publika (barem ona koja čita stripove) se zasigurno donekle zapitala otkud jedno upravo takvo delo među njima sada davne 2014-te godine. Pitali su se zašto bi ikoji autor ponovo radio fantastiku sa mišićavim bajom, prsatom vilovnjakinjom, orkovima, magičnom decom, zlim čarobnjacima, azijatskim strelcima, zmajevima i vrlo očitim dualitetom svetla i tame.
Reč je o izdanju „Strip Kvadrata“ po imenu „Čuvari večne svetlosti“, koje je autorski potpuno odradio Igor Jovčevski. Jovčevski je, naravno, jedan od glavnih ljudi pri samoj izdavačkoj kući, uz vazda vrednog Nikolu Temkova (no ne smem ovde mnogo da ga hvalim, počeće da zabušava, a onda ne mogu uz pivo da išacujem po album-do-dva u Leskovcu), te naravno nije ni čudo da će plasirati njegov rad. Štono bi Džeri Sajnfeld rekao u drugom kontekstu, „not that there’s anything wrong with that“. Međutim, kakav je uradak album „Čuvari“? Iz opisa odozgo, čitalac bi pomislio da ga treba zaobići jer ne nudi ništa novo.
Naglasiću, čitalac bi bio samo 50% u pravu. Ako bih išta i naveo kao manu „Čuvara“, to je formulaičnost. Kada se sagleda od početka do kraja, ovo je ipak prosečna fantastika, mač i magija na kakve smo već navikli od početka prošlog veka. Čak su i imena likova maltene formulaična – Morlord, Ka-Arh, Šan-Har, Ši-La, Hor-Gon, Kah-Tal, N’go, Zin’r, His-Gul, Nuk, Nik-Tal, Nonka, Grakand… primećujete da nema imena ovde koje ide preko tri sloga, a samo je jedno ime jednosložno. Iskreno, malo varijacije sa imenima bi zabiberilo priču. Ako samo pogledamo likove nekih od navedenih pisaca (i nekolicine nenavedenih) imamo varijacije tipa Aragorn, Gimli, Legolas, Semvajz, Teoden, Galadriel (Tolkin), Elrik, Simorila, Jirkun, Rakir, Arioh, Erekose (Murkok), Titus Groun, Stirpajk, Abiata Svelter (Pik), pa čak i Egon, Džeheris, Tirion, Sersi, Brijena, Deneris, Ilirio i mnogi drugi (Džordž Martin, „Pesma leda i vatre“). Naravno, Jovčevskom nije bio cilj da se takmiči sa majstorima žanra u boljem imenovanju likova, ali bi tek malo varijacije doprinelo prilči poprilično.
Međutim, sad treba pomenuti onih drugih 50%, onih gde čitalac nije u pravu kad pomisli da Jovčevski u „Čuvarima“ nema šta da ponudi. Naime, Jovčevski je ovde i pripovedač i crtač. A kao crtač, jedan je od najdetaljnijih na prostorima današnje (verovatno Severne) Makedonije, do te tačke da komotno može i grupi od 50-toro likova da pojedinačno naznači koliko i na koji način su jedinstveni. Da uprostim, što bi Marko Stojanović nagovestio u predgovoru ovom stripu, svaki ork kojeg Jovčevski nacrta deluje kao lik od krvi i mesa. Kao prava osoba koju možete da posetite i da razgovarate s njom. Nije copy-paste jednog te istog dizajna orka, samo sa dužim kljovama i širom vilicom.
Druga stvar koju Jovčevski nudi u „Čuvarima“ je otvorena ljubav prema Konanu, ali ne toliko Hauardovom koliko filmskom, onom istom gde je Švarceneger u sitne gaće tamanio narod i udarao kamile. Kah-Tal se od Konana razlikuje samo po tome što je otac i barem malo veseliji i opušteniji. Inače je takođe ogaćeni mišićavac koji vitla oružjem tek da pokaže kako lako glave mogu da padnu. Naravno, ima tu još spona ka filmskom Konanu (pomenuti azijski strelac, na primer), i nisu tu smeštene džabe. Jovčevski je ljubitelj ne samo Konana, već mača i magije generalno. Ne postoji kadar ovog stripa koji ne odiše energijom Hauardove fantastike, od prvog kadra sa strmom planinom do poslednjeg gde Kah-Tal drži sina u rukama. Jovčevski ovim albumom kaže „jeste, volim ovakvu fantastiku, i ovaj album je dokaz moje ljubavi koju evo ovde delim sa vama“.
E sad, nisam upoznat sa makedonskim književnicima, niti imam prilike da se sada upoznjem. Ali mogu da budem prilično siguran da nema književnog uratka ovog tipa u Makedoniji, odnosno da ga nije bilo pre „Čuvara večne svetlosti“. Ne bih da se izlanem i da kažem „Jovčevski je prvi u makedonskoj istoriji koji je dotle došao i to objavio“, no mogu da kažem da je pokazao da ovakva materija može proći na domaćem terenu. Uz to, nije jedini koji je ljubitelj svog dela, što pokazuje pin-up galerija na kraju stripa. Ilustracije za ovaj album prilažu Zdravko Girov, Darko Bogdanov, Jovan Sekuloski i Nikola Temkov. Štaviše, Girovu se toliko svidela priča da ju je ilustracijama počastio nadvaput. Sem njih, vidimo i koncept ilustracije likova, kao i crno-belu varijantu naslovnice. Naravno, ne računam ilustracije koje stoje bukvalno pred svaki sledeći segment stripa. U prevodu, kad čitalac završi sa pričom i kreće na koncepte – čeka ga uvodna ilustracija Jovčevskog. Kad potom ide u galeriju, čeka ga druga ilustracija Jovčevskog. Čak i predgovor, pa i uvodna strana stripa imaju po originalnu ilustraciju-do-dve od autora. Ovo obilje ilustracija nam dovoljno kaže o tome koliko se Jovčevski zabavljao tokom rada na ovom albumu.
Prema tome, da li su „Čuvari večne svetlosti“ originalno delo? Ne, nisu. Niti treba da budu. „Čuvari“ su jedan divni omaž od strane fana, album koji se ne stidi toga što jeste, a koji naposletku dovodi priču kakva i sama može da posluži kao uvod novim mladim fanovima ka nečemu novom i uzbudljivom.
