Posetom beogradskog ogranka striparnice „Darkwood“ vršljao sam po stripovima tražeći nove-stare domaće albume (ili brojeve) za koje iz ovog ili onog razloga nisam čuo. Kad tu, u gomili starih „Stripoteka“, „Strip Revija“ i matorih albuma što je „Marketprint“ svojevremeno preživao, naletim na jedno „vodoravno“ izdanje iz Hrvatske. Vidim piše „Frano Gotovac“ kao ime autora i „Crni biser“ kao ime samog albuma. Tvrde korice, uvijen u celofan da se ne ošteti, a cena? Cena je maltene uvredljivih 800 dinara, iliti malo više od sedam evra. Mada me ovo ne čudi kod nas, isto tako sam naleteo i na knjigu „Do visina Olimpa“ za čak 200 dinara manje u „Darkwoodu“ u Nišu. Da se razumemo, ovo nije do striparnice, ovo je do neinteresa za domaći strip.
Naravno, uzeo sam izdanje, otišao kući i proučio ga malo. Ovo je, naravno, reprint i malo je više od prosečnog albuma. Recimo da je monografija u tom smislu da ima elemente monografije – informacije o stripu, te o samom autoru, pa mišljenja drugih autora o dotičnom, intervju sa istim, bibliografija, biografija, itd. Ali gro ovog izdanja je upravo reprint stripa „Crni biser,“ koji je u svoje vreme Gotovca i proslavio.
A ko je Gotovac? Pa, poput Zorana Tucića, ovaj Splićanin je živi dokaz da arhitekte koje krenu da se bave stripom umeju da junački dominiraju. Nije ni čudo da su se zagrebački izdavač „Vedis“ i urednik ovog izdanja Veljko Krulčić rešili da ovom gorostasu (koji je napustio naš svet početkom devedesetih) podare izdanje ovog kvaliteta. Izdanje koje počinje tekstovima etabliranih imena hrvatskog stripa i izdavaštva uopšte (Rudi Aljinović, Alem Ćurin, Zlatko Gall, Sibe Kvesić, Ante Obuljen, Jules Radilović, kao i sam Krulčić) i intervjuom sa samim Gotovcem iz „onog vremena“ (vodio Vojko Mirković), koje se završava detaljnom (ali nažalost, ne skroz potpunom) bibliografijom, tj. stripografijom Gotovca i biografijama autora i urednika, a koje u zlatnoj sredini krije crni biser.
„Crni biser“ je svojevrsni „rimejk“ američkog filma „Rajsko ostrvo“ iz tridesetih režisera Artura Grevila Kolinsa, gde glavnu ulogu tumači tada aktuelna, a od pre tri godine pokojna Movita Kastaneda. Sam film je, pak, adaptacija novele „Palma sa zvonom“ Alana Vona Elstona, slabo poznatog autora i dan-danas. Radnja stripa (a ujedno i radnja novele, odnosno filma) je smeštena na tropsko ostrvo gde oslepljenog mornara, nakon tonuća broda, nalazi domorotka koja je igrom slučaja mešane rase. Zaljubljuju se, ali žive u nemaštini, i jedini način da krenu da žive kako treba (i da se njemu povrati vid putem operacije) jeste pronalazak i prodaja bisera. Cura nalazi retki crni biser, kakvih ima u obalama Tahitija i koji vrede malo bogatstvo, međutim sticajem nesrećnih okolnosti negativni element na njihovom ostrvu ih vara i otima isti. Naravno, na kraju se sve završava srećno – mornaru se vraća vid, cura i on zasnivaju porodicu, a negativci popiju stojka i ne uspevaju da prodaju dotični biser.
E sad, u filmu se cura zove Ida, a mornar je Amerikanac, sa sve drugim belcima u filmu, plus se radnja odvija u Fidžiju. Međutim, Gotovac se rešio da izmenja par stvari, kao što svaki dobar rimejk radi (savršeni primer ovoga je film „Scarface“). Devojka dobija ime Lohara, mornar postaje Francuz, kao i ostali belci u stripu, a radnja se smešta na fiktivno ostrvo Tauret u sklopu Francuske Polinezije. Ova promena je urodila plodom, jer je dala čitaocima bliže podneblje zarad saosećanja sa glavnim muškim likom. Naravno, prisutna je replika i kritika na rasizam onog doba (koji je u Gotovčevoj mladosti i dalje bio na snazi u SADu i drugim područjima, iako u svom samrtnom ropcu), ali to nije bit priče. Bit je jedna ljubavna priča sa mnogo preokreta, snažnih scena, sirovim emocijama i, naravno, srećnim krajem.
Kada se uporedi s drugim pričama u stripu, čak i iz tog vremena, „Crni biser“ nije neko vanklasno remek-delo. Naravno, izgleda fenomelano i radnja teče bez bespotrebnih prekida ili iskakanja iz narativa, ali kad se sve sabere i oduzme, „Crni biser“ je više zabava no dubokoumno štivo. Naravno, Gotovac je ovo i nameravao. Priče poput ove dotiču širu publiku, pogotovo publiku šezdesetih u dalmatinskom podneblju SFRJ koja je kupovala „Slobodnu Dalmaciju“ redovno i u ogromnim tiražima upravo zbog Gotovca u kasnijim godinama; a kažem „u kasnijim godinama“ jer je njegov uspeh na stripu počeo da raste upravo po objavi „Crnog bisera,“ iako mu nije bio ni prvi ni poslednji strip.
Gotovac kao pisac je prilično korektan, ali je Gotovac kao crtač priča za sebe. Umnogome klasičan crtež navodi čitaoca da se, makar malo, zapita da li je i dalje u dnevnoj sobi svog doma ili se prebacio na Tahite. Sama Lohara, na primer, nije tipično „obdarena“ žena, ali traljavo navučena haljina i zdepaste crte lica, kao i blage konture oko grudi i kukova, govore dovoljno o njenoj privlačnosti. Drugim rečima, privlačna je na jedan prirodan način jer podseća na žene kakve srećemo na ulici svakog dana. Ni mornar Pjer Vosin nije baš oličenje muževnosti – građen je sasvim normalno, sa blagim ali iskusnim crtama lica. Ovako je kod svakog lika Gotovca – ne gledate strip-junake, gledate seriju fotografija koja prati živote i dogodovštine pravih ljudi.
Sa jedne strane, mogu da kukam do sto jedan i nazad zato što se dela poput ovog (i više tuceta drugih) prodaju po ovako malim cenama. Naravno, ljudi bi me pitali „pa jel si normalan? Jeftinije je, kupi i ćuti!“ I donekle razumem to, i.e. razumem pravu vrednost „Crnog bisera“ iako je tržište ne razume. Sa druge strane, mogu da budem srećan što je jedno ovako veliko delo jednog ovako velikog majstora došlo do mene i što će, nadajmo se, ovako biti očuvano za novije generacije.
