Oče, oslušnem ponekad glas
Tvoj kad sam sam
Da njime rane blažim.
Sve češće u očima glad
I korak oslušnem znan,
Pa odem u rodni kraj
Da tvoju senku tražim,
Ko duši stari kišobran.
Sve češće hvatam sene
I čekam da iz šume baneš
Umoran pred kućni prag.
A onda ugledam mene
I vidim odraz svog lica.
Ko svitac odnekud planeš,
Mračan, umoran i blag
Pa mineš niz oko
Kao izmaglica.
Oče, je li ti studen dole
Ko ova što kroz kosti
Bode, slična drači iz rodnog luga?
Imaš li kaplju da streseš mrak?
Je li i dole ovako preteška tuga,
I slana?
Oče, oprosti ako sam bio
Nestašan dečak.
Praštaj ako te nisam razumeo
Pjanog od rana.
Sada sam, Oče, na tvome mestu,
U tvojim prnjama zdravicu
Držim i slavim ti ime.
U ime Oca Sina
I Svetoga duha
Odjekuje slavski poj.
Uskoro će i mati krenuti
Na cestu. Ostaću sam.
Ostaće zime,
Praznina.
I opor ukus kruha,
Ali i neki maleni plam
Da me greje,
I da znam da sam
Tvoj.
Oče, otvori plavi oblak
Ko naručje
I jastuk mek
Kad uspomene ko konji zanjište
I spusti niz njega stepenište
Kad dođe čas da se otisnem
Niz put siv.
Kratak je ovaj vek,
A mi smo naravi vučje
Pred sagrešenjem.
Ipak, u nama suncokret žut
Cveta,
I ovu pesmu ti pišem
Sa zakašnjenjem
Da traješ i budeš večno
Živ.
Na mnogaja ljeta!
