Autor intervjua: Valentina Novković
Valentina Novković: „Svi se pokoravamo zakonima da bismo bili slobodni“, napisao je Ciceron. Da li je sloboda u pokoravanju bilo čemu, postoji li apsolutna sloboda, kakvom je Vi vidite?
Obren Ristić: Sloboda, pored osnovnog/opšteg značenja tog pojma, u filozofiji ima svoje značenje kao sloboda izbora – sloboda volje, još ako je to sloboda pojedinca (lična sloboda) to je nešto što čini bit čoveka koja ga izdvaja iz mnoštva drugih bića. U vezi sa ovim, zavisno od oblasti društvenog života, možemo imati slobodu u politici, slobodu u filozofiji, teologiji…
Slobodom su se bavili ljudi od svog postanka pa do današnjih dana. I vazda je većinu ugrožavala manjina, koja u težnji za materijalnim bogatstvom ugrožava slobodu naroda kao većine. U ovom vremenu kada smo dobrano zagazili u 21. Vek, sve više se atakuje na našu slobodu i u težnji da nam je uskrate dovode nas u stanje zavisnosti, najpre ekonomske pa i drugih zavisnosti čoveka kao konzumenta mnogih proizvoda koji služe za ishranu, odevanje i komoditet savremenog doba. Svega ovoga svedoci smo, maskirani sužnji pokornost pokazujemo na svakom koraku.
U prošlosti, daljoj i ne tako dalekoj konstantno su se vodile borbe, ustanci naroda i ginulo se za slobodu – časno. O toj slobodi kao najvećoj vrednosti i borbi za nju kroz istoriju ispevane su mnoge epske pesme, ispisane mnoge knjige poezije i proze, kilometri filmskih traka… „Hoće li sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj“ svojom čuvenom pesmom Poeziju će svi pisati svedoči naš znameniti pesnik Branko Miljković. Kako će novi pesnici pevati o slobodi i da li će ta sloboda pevati, ko opstane svedočiće. Još je Aristotel govorio: „Onaj ko prevlada svoje strahove biće istinski slobodan“ Misao koja je danas najaktuelnija, strahom tj. izazivanjem straha ljudi se porobljavaju, dovode u položaj zavisnosti i poniznosti a njihov strah namiruje potrebe one manjine.
Apsolutna sloboda ne postoji, postoji samo privid. Prvi preduslov za tu slobodu je ljubav, bez ljubavi nema slobode. Ali, one ljubavi u izvornom, božanskom smislu, čiste ljubavi. Šta se to sa čovekom dogodilo, ko mu je tu ljubav potisnuo!? Tvorac svih bića pa i čoveka kao najsavršenijeg među njima, kog je načinio po svom liku, tvorac svega vidljivog i nevidljivog imao je to u vidu. Kako Ava Justin Popović kaže: „Vidljiva priroda je materijalna projekcija nematerijalnih nevidljivih misli Božjih. A čovek je to isto i nešto više od toga: čovek je vidljiva projekcija lika Božjeg… Čovek je ikona Božja“. Zar kao takav može biti neslobodan!? Može biti, dakle, pokoran i povinovati se zakonima božjim, i onim zakonima koji su radi uređenja svoje društvene zajednice sami doneli rukovodeći se samo božanskim vrednostima i kriterijumima.
Valentina Novković: Pesnik ste, pisac kratkih priča, antologičar, koje delo je na Vas ostavilo najsnažniji utisak u detinjstvu, da li ste se nekim delima klasične književnosti vraćali? Sećate li se teme Vaše prve pesme?
Obren Ristić: Moraću najpre da kažem: Ja sam prevashodno pesnik! U biografiji mog starijeg kolege i zemljaka, rano preminulog sjajnog pesnika Radeta Tomića, piše: Bio je pesnik i samo pesnik! Naravno, i on se kao uostalom i ja, ogledao i u drugim književnim formama, ali biti Pesnik nekako gordo i uzvišeno zvuči. I u prozi treba biti pesnik, negovati pesnički stil… U svemu biti Pesnik. Ponešto od ovoga što ste naveli, pored poezije kojoj sam posvetio ceo život, uradio sam tek toliko da mi remeti red u čistoj pesničkoj biografiji.
Od samog detinjstva osećao sam da ću biti pesnik.Najpre, kao svako dete, pisao sam pesme o majci, selu, nešto kasnije rodoljubive. Čitao sam tada, kao i ostala deca koja vole da čitaju, sve one naše pesnike i pisce uostalom, iz školske lektire a nešto kasnije u višim razredima OŠ sve ruske klasike pa čak Tolstoja, Dostojevskog, Šolohova, Gorkog… Od pesnika čitao sam naše i strane klasike, gotovo sve što se moglo naći strahovitom brzinom sam gutao. Ali, zanimljivo je da je još tada u tom dobu na mene jedna pesnička knjiga ostavila poseban utisak, a to je Trougaona kruška ruskog pesnika Andreja Voznesenskog.
Mnogima od ovih pisaca koje sam čitao u tom dobu vraćao sam se kasnije radi provere kakav će utisak na mene kao zrelog čitaoca sada ostaviti, jer sam bio uveren da sam neka ozbiljna dela prerano čitao. Što se poezije tiče, mnogim pesničkim knjigama po nekoliko puta sam se vraćao. Čitao sam od naših, pesnike Zmaja, Ilića, Milana Rakića, Jovana Dučića, Disa, Lazu Kostića, Branka Miljkovića, Stevana Raičkovića…
Valentina Novković: „Biti savremenik znači stvarati svoje vreme, to jeste boriti se protiv devet desetina u njemu“ (Marina Cvetajeva), šta za Vas znači biti savremenikom, kakvu to borbu zahteva, koliko je važno da stvaraoci ne budu samo puki savremenici već i dostojni predaka?
Ognjen Ristić: Savremenost, originalnost, aktuelnost (kao i bukvalno – živeti u ovom vremenu) ma kako ga poimali, u oblasti književnosti znači stvarati i težiti aktuelnosti i originalnosti, a poimajući tradiciju i to onu tradiciju koja ima sve kvalitete da vaspitava sledbenike, i bude temelj. Svako vreme ima svoje breme, kaže stara narodna izreka, i to zaista vazda potvrđuje život. Kao što uostalom svaki čovek pa i pesnik nosi svoj od Gospoda odmereni krst.
Mi koji smo iz prošlog ušli u ovaj vek počastvovani smo privilegijom burnog bitisanja, života između stvarnosti i jave, bačeni iz socijalističkog sna onog, u opaku stvarnost obezljuđenog i obezboženog kapitalizma ovoga veka, ne možemo jasno zapevati. A treba pevati jasno kao iz Psaltira, kako i sam u jednom sonetu kažem. Savremenici smo razaranja porodičnih i društvenih zajednica, ratova u celom svetu i jedne zločinačke agresije na naše domove, koja od te 1999. nije prestala već se ovih dana objavila u drugom licu, menjala svoja lica i naličja… U jednom sonetu zapisao sam: Ali svet ovaj na veliki logor sliči.
Rime naše kleše ova stvarnost, vreme u kome živimo. A crni sneg pada na našu Krajinu/ I Rtanj svetila gasi kao za fajront ( „Ni dana bez pozorišta“, iz knjige „Časni soneti“).
Valentina Novković: Vaše su pesme prevođene na ruski, engleski, poljski, jermenski, francuski, grčki, rumunski, uzbekistanski, španski, makedonski i bugarski jezik. Objavili ste deset knjiga poezije, zastupljeni ste u mnogobrojnim antologijama kod nas i u svetu, šta ste naučili o sebi i svetu stvarajući, da li Vas je sopstvu više približilo stihovanje ili prozni rad? Kojim biste stihom opisali vreme u kom živimo?
Obren Ristić: Poezija je ljubav na svim jezicima, napisao sam u jednom sonetu
Pišem poeziju da bih shvatio šta sam to naučio, o sebi i svetu kako kažete, ili koliko i kako sebe vidim u svetu, ili koliko je sav svet u meni, svih ovih godina putujući kao u stihovima iz jednog mog soneta: Dan i noć u neiscrpnoj sreći sjediniše se/ Vasiona zri otvorila se kosmička vrata/ Kao veliki vazdušni balon ili razigrana jata/ Ptica selimo se u visine Svet nestaje lagano/ Događaj koji ništa neće odgoditi… Ili u drugom: …Možda se sve dogodi ovde u tišini i mi ćemo samo nežno poći/ Ka istočnim šumama sunčevim sjajem zaodenuti…
Valentina Novković: Glavni ste urednik časopisa „Istok“ i član redakcije časopisa „Bdenje“. Kako u vremenu izokrenutih vrednosti opstaje književna periodika, na koji način obezbeđujete sredstva za štampanje? Čemu su autori više okrenuti, prozi ili poeziji, kojim se temama bave?
Obren Ristić: U ovom vremenu, kako kažete, izokrenutih vrednosti, logično je jedno pitanje: Čemu sve ovo? Čemu poezija, čemu literatura, čemu kultura uopšte i u njoj književna periodika kao jedan njen mali segment? Imao sam ovo u vidu 2013. godine, kada smo pokretali u Knjaževcu, na istoku Srbije, časopis za književnost, umetnost i baštinu, kome smo dali ime Istok. Imenom smo najpre odredili njegov put a to je da treba svojom osobenom koncepcijom da se izdvaja iz mase drugih časopisa i da zadovolji kriterijume koji su mu postavljeni. Dakle, Istok kao znak nekih uzvišenijih, kosmičkih relacija, sunca…mora biti takav da uvek donosi nešto novo, što drugačijim sjajem obasjava postojeće. Ako Istok znači i vezuje se za izvor, istakanje, onda ono što iz njega ističe mora biti nastavak tradicije, ali bistro, iz dubine…
Pokretanje i izdavanje časopisa kao periodične književne (umetničke uopšte) publikacije, ozbiljna je avantura. Ravno je penjanju na Mont Everest. Kultura uopšte nikad nije bila komercijalne prirode ali ovo vreme je takvo tržište koje ovu robu neće. Državni interes je da raznim intervencijama finansijske prirode preko svojih institucija počev od ministarstava pa do lokalne samouprave, zaštiti kulturu. Ono što se danas izdvaja za finansiranje (sufinansiranje) većine časopisa namiruje (čak i to nedovoljno) troškove štampanja. A to je samo jedan deo ulaganja, pored troškova pripreme za štampu i preloma, lekture i korekture, naknade uredniku u vidu honorara, ako ih uopšte ima, pa do poštarine, na kraju… A honorari saradnika tj. autora? To je kategorija koje se sećaju neki od nas koji su imali prilike da žive i rade u onom socijalizmu kog smo se rado odrekli menjajući ga za ovo nakaradno čudovište koje su neki teoretičari nazvali kapitalizmom, u kome su svi oblici mešetarenja vredniji od intelektualnog rada… Svako danas svoj rad može da vrednuje ali jedino pisci žive i rade po onoj Njegoševoj: „Budalama kad bi verovali poete su pokolenje ludo“. Dakle, ludo i dokono.
U drugom delu pitanja Vaše je interesovanje usmereno na to kako ja, iz ugla urednika, vidim žanrovsku opredeljenost savremenih autora i tako ću i pokušati da neku vrstu male analize postavim. Najpre, trudimo se da časopis prihvati kvalitetne rukopise autora svih životnih doba, pa samim tim i onih proverenih kao i onih autora na pragu književne karijere. Najviše pristiže poezija, nešto manje proza, i to pretežno priče i odlomci romana u najavi i sasvim sporadično dramski tekstovi. Dosta toga, kao što rekoh, šalju sami autori a ima i onih od kojih poručujem priloge, shodno koncepciji broja. Po porudžbini dobijam uglavnom prevode, dobre i promišljene eseje, priloge iz duhovne i materijalne baštine, zanimljive putopise, razgovore…
Još jedna opaska, tiče se književne kritike koja se zadnjih godina preobrazila u prikaze knjiga. Nije mi namera da govorim o tome da li imamo ili ne književnu kritiku, o tome će kompetentniji… Hoću reći da i prikazi aktuelnih publikacija mogu biti od koristi makar i u ulozi upućivanja čitalaca u delo, bar minimum otvaranja dveri za ulazak u te tajanstvene predele umetničke imaginacije. I na tu lepu misiju pomalo baca senku zadnjih godina ustanovljena praksa namirivanja računa po principu ja tebi ti meni. Sa svim tim i još puno toga, urednik mora računati.
Valentina Novković: Po rečima Viktora Frankla „smisao ne može biti dat, smisao se mora pronaći“. Šta je za Vas smisao bivstvovanja, šta biva ako ga ne pronađemo? Da li je savremeno društvo navelo čoveka na pogrešan put u traženju smisla?
Obren Ristić: Viktor Frankl, kao osnivač terapije smislom, smatrajući je primarnom motivacionom snagom u čoveku, voljom za smisao, ovu svoju teoriju je patentirao na sebi najpre, kao Austrijanac jevrejskog porekla u zloglasnim logorima Drugog svetskog rata. Te tehnike traženja smisla i volje za životom, najpre su pomogle njemu a kasnije i njegovim pacijentima u terapiji.
Mislim da je Tvorac, čineći čoveka po svom liku (i po tome je svaki čovek bogolik), ugradio u njega svojevrsni kod ili kako naučnici kažu DNK, što podrazumeva, pored slobodne volje, i smisao bivstvovanja na ovom svetu. Imajući sve to u vidu, kao i u „savremenom društvu“ izraženo otuđenje od svog Tvorca, ljudi gube smisao svoga postojanja na ovom svetu i bivaju porobljeni od „onih“ koji su prigrabili zajednička (Bogomdana) dobra namenjena za opstanak celog čovečanstva. Tako je društvo od tih „malobrojnih moćnika“ sumnjivog porekla usmereno na pogrešan put, put čistog obezdušenog materijalizma. Bolesti i sve nevolje (ratovi svake vrste), nisu od Boga. On kao roditelj svu svoju decu voli.
Valentina Novković: „Poezija je zaista nešto božansko. Ona je istovremeno i središte i opseg znanja; ona je ono što obuhvata svu nauku, i ono čemu sva nauka mora da se obraća.“ (Persi B. Š.) Na koji način doživljavate poeziju, ima li mesta za nju u našem vremenu, s obzirom na to da se sve ređe viđa po policama knjižara, ili je na jedva vidnom mestu?
Obren Ristić: Večna tema, rekao bih: Da li se danas poezija čita? Ovo podrazumeva njeno stvaranje i sav proces od izdavačke delatnosti do knjižare i konačno do čitaoca.
Najpre da kažem da se poezija piše, stvaralaca poezije ima dosta što uostalom zapažam u svom radu na uređivanju časopisa, a što se svakako može uzeti kao ohrabrujuća činjenica. Plamenih poeta, kako kaže veliki Njegoš mnogo je manje. Shodno toj konstataciji, može se dati odgovor na prethodno pitanje. Ja lično mislim da se, uprkos svemu, moderna poezija čita. Manji je broj čitalaca očigledno, jer za odgonetanje simbola ove poezije neophodna je sva potrebna oprema da se zaroni u te čarobne i tajanstvene dubine, i samo tako ta avantura može biti svojevrsno uživanje.Šta pesnici rade kad ne pišu pesme, u jednoj davnoj pesmi postavio sam naivno pitanje. Ni danas nemam jasan odgovor, čudesno mi zvuče reči Sv. Vladike Nikolaja, koji kaže da su pesnici poslanici Božji i da su oni posrednici između njega i ljudi, između neba i zemlje a samo je delanje Božje uzvišeniji čin od pisanja poezije. Drugi naš velikan, Njegoš kaže: Svemogućstvo svetom tajnom šapti samo dušom plamena poete. I kako posle ovoga, u ovom vremenu biti puki savremenik a pri tom biti i dostojan veličine predaka. Veliki srbski pesnik Branko Miljković u jednoj pesmi kaže: Oni koji imaju svet/Neka misle šta će s njim/Mi imamo samo reči/I divno smo se snašli u toj nemaštini (Zamorena pesma).
Valentina Novković: Šta je ono što pokreće čoveka, da li su to strah od smrti i taština, kako je smatrao Andrej Končalovski?
Obren Ristić: Strah od smrti!? U jednom sonetu kažem: Nema velikih i malih naroda kao ni smrti/ Sem prelaska u česticu i zlatne žitnice… (četvrti sonet iz sonetnog venca Neimarima drevnim).
U drugom sonetu Sijam takva me radost obuzima, stihovi: Ovde namah sve staje u večnost se pretvara Prizor/ Veličanstveni Sam postajem pesma setna melodija vode… Jednom se to mora desiti/ To neizbežno putovanje Poezija Ta divna svečanost/ Trenutka Sijam takva me radost obuzima.
U sonetu Ako se ovde dogodi smrt, stihovi govore: Ne ovde nema umiranja Sve se u večnost skamenilo/ Samo pena i nebo i beskonačno duboka večna voda… Ćutim ispod Olimpa Ne remetim harmoniju vode/ Ako pronađem pravu reč zbog koje lagano umirem/ Ili godinama mrtav u pesmi vaskrsao na raskršću/ Svetova i vekova…
Možda je tajna u onoj pravoj reči!?
Valentina Novković: Jedna od Vaših pesničkih knjiga „Venac Tvorcu“, (objavljena i na ruskom u Sankt Peterburgu) je, kako se iz naslova vidi, posvećena Tvorcu i duhovnosti. U jednom stihu kažete: „premalo je ljubavi za trud pastira i Tvorca…“. Uspeva li savremen čovek na svom duhovnom putu, šta ga na njemu, ponajviše, ometa? Kako se rodila ideja za „Venac Tvorcu“?
Obren Ristić: Pre „Venca Tvorcu“ koji je, što se može shvatiti iz naslova, sonetni venac, i objavljen je 2009. godine, imao sam više od deset godina pesničkog rada i pritom u tom periodu mnogo objavljenih pesama u književnoj periodici, zbornicima poezije, pa i nekoliko zajedničkih i samostalnih zbirki.
Zanimljivo je možda to što sve do Venca svoju pesničku misao nisam izražavao sonetima već u onoj formi koju svi zovemo slobodan, nerimovan stih. U ovom smislu, on predstavlja jednu prekretnicu u mom poetskom bitisanju i sve do ovih dana kad sam objavio najnoviju knjigu „Časni soneti“, sonet je moja glavna forma pesničkog izražaja. A to se i po naslovu ove nove knjige svakako može shvatiti. I još samo jedan podatak s tim u vezi: uvodno mesto zauzeo je „Venac Tvorcu“ a za njim novi sonetni venac „Neimarima drevnim“, zatim ciklus soneta „Inima znanim“ i na kraju četiri soneta u ciklusu „Video sam drugi svet“. Zadnji ciklus ovog pomalo provokativnog naziva biće uvodni u nekoj novoj knjizi, možda novi venac ili bar jedan širi ciklus soneta. Na ovaj način sve moje knjige su povezane, ulivaju se…
„Venac Tvorcu“ je imao nekoliko izdanja ali sa dodatkom još nekih pesama objavljen je 2019. godine u ediciji „Meridijani“ Smederevske pesničke jeseni kao srpsko-rusko izdanje, u prevodu Vladimira Aleksandroviča Babošina iz Sankt Peterburga. Izdavač je izrazio želju da to bude upravo „Venac Tvorcu“ sa drugim sonetima imajući u vidu to da je upravo venac sledeće godine po prvom objavljivanju (2010), dobio prestižnu nagradu Udruženja književnika Srbije, „Milan Rakić“, kao i isto tako značajnu nagradu „Zmaj Ognjeni Vuk“ u okviru SPJ.
Još u fazi ideje za oblikovanje venca kao najuzvišenije pesničke forme, rekao sam sebi: Ako je po volji Gospoda da uspem u svom naumu, moj prvi venac jedino može biti posvećen vrhovnom Tvorcu i Ocu svekolike poezije.
Valentina Novković: Kakva je budućnost štampanih knjiga, književnosti uopšte?
Obren Ristić: Budućnost štampanih knjiga i književnosti uopšte, rekao bih i umetnosti jednaka je budućnosti čovečanstva. Ono što je bilo u prošlosti sa nastankom čoveka i pećinskih crteža pa sve do danas, kad smo uveliko zakoračili u digitalno doba, poznato nam je. Ono što nas očekuje ako nam je pritom suđeno da poživimo još koju godinu, znaćemo. Iz iskustva nataloženih godina znam, biće Poezije, pa čak kao u stihovima mojim: … Nem bez moći zbora od vazduha/ Sricaću rime Pesnik i pesma Tvorca su udes…
Valentina Novković: „Velikodušno, dakle, deluj, ne oleni se i ne zaboravi da nam i mala velikodušnost svetom slašću srce i dušu zanosi. Ne zanesi se za velike pobede koje s prosutom krvlju ruše zemlje i gradove, no se zanesi i za male pobede, koje tek božanski dišu i mirišu“! Savetovao je Marko Miljanov u knjizi „Primjeri, čojstva i junaštva“. Čime se Vi rukovodite u životu, kojim geslom?
Obren Ristić: Moj omiljeni pisac, koga pored Ave Justina Popovića, rado čitam, je Sveti Vladika Nikolaj Žički (Velimirović). Obično kažem da su u srpskom rodu samo ova dva pisca dovoljno bi bilo da imamo respektabilnu ili svetsku književnost. Molitve na jezeru, delo koje je Vladika Nikolaj napisao 1921-22. na Ohridskom jezeru, čista je poezija ili psalmi. U kontekstu vašeg pitanja o životnom geslu, izdvojio bih jedan stih iz ovog „srpskog psaltira“: Gospode, premila tajno duše moje, kako je lak ovaj svet kad ga merim na kantaru s tobom.
OBREN RISTIĆ
(Tijovac, 17.03.1960)
Obren Ristić, pesnik, pisac kratkih priča, antologičar, rođen je 1960. godine u Tijovcu, u istočnoj Srbiji.
Zastupljen u dvadesetak antologija u zemlji i inostranstvu, kao i u šest knjiga književne kritike. Takođe i u blizu tridesetak zajedničkih knjiga i zbornika. O njegovoj poeziji pisalo je dvadeset pet kritičara iz zemlje i šest iz inostranstva.
Pesme su mu prevođene na engleski, poljski, ruski, makedonski, jermenski, bugarski, grčki…
Objavljivao u mnogim književnim časopisima u zemlji i inostranstvu.
Dobitnik više nagrada za književno stvaralaštvo: Milan Rakić za 2010, Zmaj Ognjeni Vuk za 2010, Zlatna struna 2011 i drugih.
Glavni i odgovorni urednik časopisa Istok.
