Od svog rođenja dete istražuje svet oko sebe i svoje mogućnosti. Dobro osmišljenim programom obrazovanja podstičemo ga da razvija svoje veštine i načine ponašnja, da uči, istražuje i stvara.
Zakoračivši korak unazad kroz istoriju, ukazaćemo na važne teorijske postavke kao osnovne determinante za uspešan razvoj i obrazovanje dece u ranom detinjstvu. Koreni svakako sežu još od vremena velikih antičkih filozofa Sokrata, Aristotela, Platona, koji su se zalagali za vaspitača koji će svojim pitanjima dete da podstakne na razmišljanje i da ga navede da samostalno izvede zaključak. Od najranijih vremena ističu se individualne veštine i izgrađivanje moralnih osobina deteta uz naglasak na važnosti obrazovanja kroz dečju igru i adekvatan uticaj zdrave sredine.
Istorija obrazovanja u ranom detinjstvu:
- Koreni predškolskog obrazovanja vezani su za ime Martina Lutera (Martin Luther, 1483–1546) i period od 1500. godine. Tada je malo ljudi znalo da čita, a mnogi su bili i nepismeni. Matrin Luter je verovao da obrazovanje treba da bude univerzalno jer se njime dodatno ojačavaju porodica i zajednica. Luterovo isticanje važnosti obrazovanja dece povezano je sa njegovim uverenjem da će deca tako moći samostalno da pristupe i Bibliji. Otuda već ovde vidimo naglasak na značaju religijskog obrazovanja dece od najranijeg perioda detinjstva, koje je povezano sa stvaranjem šireg društvenog značaja obrazovanja.
- Vođen ovom Luterovom idejom, sledeći pedagog, biskup, humanista i pisac, koji je doprineo izučavanju ranog obrazovanja dece bio je Džon Komenski (John Amos Comenius, 1592–1670). Komenski se s pravom naziva ocem modernog obrazovanja jer se zalagao za javno obrazovanje. On ima nekoliko izuzetnih ideja koje su impelementirane u osnove modernog obrazovaja. Zalagao se za to da deca treba da uče postepeno, u skladu sa uzrastom na kojem mogu nešto shvatiti i zapratiti. Ističući značaj pismenosti, Komenski se zalaže za obrazovanje zasnovano na senzornom istraživanju. Poput Luterovih teorija, i teorije Komenskog povezane su sa značajem religijskog obrazovanja jer se i on sam zalagao za takozvano „javno“ hrišćansko obrazovanje.
- Sledeći značajan pedagoški mislilac je Džon Lok (John Lock, 1632–1704), tvorac čuvenog pojma „blank slate“, poznatog kao „tabula rasa“. Detetova duša je „prazna tabla“, životna sredina metaforički popunjava tu „prazinu“. Lok je posebno istakao značaj intelektualnog, fizičkog, religijskog, moralnog i porodičnog vaspitanja. Veoma se zalagao za individualno vaspitanje. Poput antičkih mislilaca, i Lok je veliki značaj pridavao vaspitaču, učitelju, smatrajući da on mora da bude veoma obrazovan čovek, učtiv i naklonjen deci.
- Nemački pedagog Fridrih Frebel (Friedrich Froebel, 1782–1852) verovao je da su ljudi u suštini produktivni i kreativni, a njihova ispunjenost dolazi sa razvijenom harmonijom sa svetom i Bogom. Kao rezultat takvog stava nastala je Frebelova potreba za podsticanjem stvaranja obrazovnog okruženja koje je uključivalo prakičan rad i direktnu upotrebu materijala. Stoga je on verovao da deca uče pre svega kroz igru, koja predstavlja vid kreativne aktivnosti, čime deca postaju svesna svog mesta u svetu. Otuda je i njegova prvobitna zainteresovanost bila usmerena na učenje mlađe dece kroz edukativne igre u porodici. Frebel u svojim teoretskim postavkama poput svojih prethodnika obuhvata i nastavnike kojima je namenjivao posebne obuke, s naglaskom na razvijanju programa i aktivnosti zasnovanih na nivou veštine i spremnosti dece. Frebel je formalizovao rano detinjstvo i osnovao prvi vrtić. To je bilo prvo dečje zabavište u svetu nazvano „Kinder Garten“. Naglašavao je da deca u dečjem vrtiću ne uče, već im se pomaže da se razvijaju. Njega je vodio životni moto: „Živimo za našu decu“.
- Dalju razradu ovog koncepta učinila je Marija Montesori (Maria Montessori, 1870–1952), italijanski lekar, edukator i inovator, priznata za svoj obrazovni metod, koji je zasnovan na načinu da deca prirodno uče. Deca su izvor znanja. Ona je zauzela stav da prvo treba da se obrazuju dečja čula, a zatim i dečji intelekt. Posebno je isticala da decu treba uzimati onakvom kakva ona jesu, a ne kako bi odrasli želeli da budu. Isticala je značaj samomotivacije i samorazvoja dece, za šta je posebno važno napraviti ugodan ambijent u kome će deca moći da budu aktivna. Zato je važno razviti kod dece prirodnu radoznalost i potrebu za znanjem. Bila je uverena da su deca poput sunđera koji upijaju vodu, a tu posebnost je nazivala „upijajući um“. U Montesori metodi sve polazi od deteta, njegovih interesa, sklonosti i mogućnosti.
- Niz istaknutih teoretičara upotpunjavamo švajcarskim razvojnim psihologom i filozofom Žanom Pijažeom, koji je sačinio teoriju kognitivnog razvoja, sugerišući da se deca kreću kroz četiri faze mentalnog razvoja. Prva faza predstavlja period od rođenja do detetove druge godine i nazvana je senzomotorni stadijum. Jednostavni i kruti motorni obrasci koji dolaze detetovim rođenjem (refleks sisanja, hvatanja), kroz proces uvežbavanja postaju precizniji, složeniji i usavršeniji. Druga faza predstavlja period od druge do sedme godine života deteta i naziva se preoperativni stadijum. U ovoj fazi razvoj govora omogućava predstavljanje predmeta simbolima i rečima. Mišljenje deteta je egocentrično. Druga odlika mišljenja deteta u ovom periodu jeste animizam. Treća faza predstavlja stadijum konkretnih operacija i obuhvata period od sedme do dvanaeste godine. U ovoj fazi mišljenje deteta je logičnije, manje egocentrično i manje zavisno od neposrednih perceptivnih iskustava. Dete je u stanju da vrši mentalne operacije „u glavi“, npr. da računa, da misli o predmetima. Još jedan poseban značaj Piježeovih teorijskih postavki ogleda se u isticanju da deca uče kroz direktnu i aktivnu interakciju sa okolinom.
- Još jedan od istaknutih teoretičara koji smatra da je period ranog razvoja i obrazovanja deteta najbolje i najbogatije je Lav Vigotski (Lev Vygotsky, 1896–1934). Vigotski je predložio društveno-kulturni položaj za razvoj dece. On je verovao da se društvenim interakcijama pruža sredstvo za kognitivni, društveni i jezički razvoj kod dece.
- Poput Marije Montesori, i američki teoretičar obrazovanja filozof Džon Djui (John Dewey, 1859–1952) snažno je verovao da učenje treba da potiče od interesa dece, što je osnova za pristup projektima. Verovao je da je obrazovanje zasnovano na učenju kroz rad. Djui je smatrao da se obrazovanje i demokratija međusobno prožimaju. Otuda je učionicu posmatrao kao mesto za negovanje društvene svesti koju treba demokratski pokrenuti.
- Tvorac onog što je sada poznato kao Vladorfova filozofija obrazovanja i škole bio je Rudolf Štajner (Rudolf Steiner, 1861–1925). On je zastupao stav da učenje treba da doprinese razvoju slobodnih i moralno odgovornih osoba sa visokim nivoom društvene kompentencije. Štajner je ovo sproveo u tri razvojne faze: predškolsko obrazovanje do 6 godina (iskustveno obrazovanje), uzrast od 6 do 14 godina (formalno obrazovanje) i starosti 14+ (konceptualno / akademsko obrazovanje).
- Erik Erikson (Erik Erikson, 1902–1994) razvio je psihosocijalne faze razvoja za decu, gde roditelji i predagozi igraju ključnu ulogu u podsticanju uspeha dece u svakoj fazi rada. Erikson je naglasio da je uredba socijalno-emocionalnog razvoja ključna komponentna plana za rano detinjstvo.
Na osnovu teorija Pijažea, Djuija i Vigotskog, Dejvid Vajkart (David Weikart, 1931–2003) osnovao je „HighScope“, koji je prvenstveno bio fokusiran na intelektualno sazrevanje deteta. Istraživačka studija koja je postigla visok stepen „HighScope“ poznata je pod imenom „Perry preschool study“, predškolski projekat iz 1962. godine. Ova studija jedna je od najpoznatijih od svih istraživanja „HighScope“.
Generalno, svi teoretičari usmereni na proučavanje ranog obrazovanja dece streme ka istom cilju – da uvide uspešan razvoj dece u njihovim ranom detinjstvu, koji je preduslov svih kasnijih uspeha u životu.
Briga o obrazovanju dece danas
Današnji pristup obrazovanju dece u njihovom ranom detinjstvu može biti obogaćen primenom nekih od istaknutih teorijskih programa. Posebno zanimljiv odabir predstavlja takozvano „tematsko učenje“. Ovaj obrazovni metod zasniva se na određenim temama koje mogu nastati iz različitih izvora, kao što su vremenske promene, predstojeći događaji, interesa edukatora i verskih događaja. Integriranim tematskim učenjem deca uče iz sopstvenog iskustva koristeći konkretan materijal na različite načine. Nastavnik materijal može nekoliko dana ili meseci unapred da pripremi. Prednost ovoga je da vaspitač programskim planiranjem tačno zna šta, kako i kada podučava dete. Nedostatak je u tome što ono što se predaje možda u tom trenutku nije detetu najinteresantnije. U tom slučaju može doći do podele dece po učionicama. Učenje u učionici je vrlo strukturisano prema trenutnoj temi. To znači da će svi materijali u učionici imati određenu vezu sa temom koja je u pitanju.
Ako se vaspitač odluči za primenu Montesori metoda, roditelji treba da bud usvesni da je učionica u kojoj njihovo dete boravi strukturisana prema pojedincu i njegovim interesima. To znači da deca u učionici imaju autonomiju da samostalno ručaju i koriste materijal. Ovo možda neće biti efektivno za svu decu koja mogu zahtevati više strukturiranog okruženja za učenje.
Ukoliko se odabere „NighScope“ metod, to znači da postoji mogućnost da učenje bude podeljeno na tri glavne komponente: plan, uraditi, pregled. U okviru ovog metoda deca imaju određeno vreme da planiraju šta će raditi pre nego što postupe po planu. Kada deca „rade“, izvršavaju svoj plan na veoma svrsishodan način. Nakon aktivnosti, oni „pregledaju“ ili razgovaraju sa vaspitačem i/ili drugom decom šta su radili i šta su naučili. HighScope teži da detetu dâ ocenu zasnovanu na beleškama podeljenim po sledećim kategorijama: pristupu učenju, društvenom i emocionalnom razvoju, fizičkom razvoju i zdravlju, jeziku, pismenosti, komunikaciji, matematici, kreativnim umetnostima, nauci i tehnologiji i društvenim studijama. Na organizovanim roditeljskim sastancima beleške se dele roditeljima kako bi im se demonstriralo da se učenje odvija u okviru ovih različitih kategorija.
U Waldorf obrazovnom postupku deca su izložena humanitarnom, društveno odgovornom i saosećajnom načinu pristupanja svetu. Uobičajeno je da vaspitač koji radi sa jednom grupom dece bude sa istom grupom kad ona pređe u stariju, odnosno kada deca prelaze iz jednog razreda u drugi. Ova metodologija se fokusira samo na čitanje kada dete stigne do uzrasta od sedam godina, sa naglaskom na priče i učenje kroz igru.
Koji program za rano obrazovanje deteta je najbolji?
Kada se govori o različitim teorijskim programima za rani razvoj dece, odmah sledi i pitanje: koji program je najbolji? Teško je jasno izdvojiti samo jedan. U današnje vreme sve su učestaliji slučajevi mešavine više pristupa koji u sebi sjedinjuju dva ili više teorijskih programa. Nasuprot tradiconalnom obrazovanju, mogućnost nastavnikovog odabira kombinovanja dva ili više metoda vodi ka uspostavljanju ravnoteže između poučavanja i kostruktivnog učenja.
Svakako da je krajni cilj odabira najadekvatnijeg metoda prilagođenog prostoru u kome se izvodi pre svega usmeren ka ostvarivanju postignuća i značaja obrazovanja dece u njihovom najranijem periodu života. Pravilno osmišljeno i organizovano obrazovanje uz adekvatnu ulogu vaspitača deci omogućava da iz predškolskog obrazovanja brže i lakše prevaziđu probleme i poteškoće u mlađim razredima osnovne škole, čime se može ublažiti eventualni problem diskontinuiteta ova dva nivoa obrazovanja.
Izvor: novakdjokovicfoundation.org
