Po pustim ulicama našeg grada
vetar se dokono igra snegom,
a po kućama se okupili ljudi
zbijeni uz peći,
sa vrućim vinom u rukama,
kao prinosom svoje krvi
na žrtvenik otačastva.
Previše umrtvljeni,
duboko urezanih bora,
ali ne od starosti,
nego od muke koja ih pritiska,
govore tiho,
kao da se plaše da će ih neko čuti
i strogo kazniti, kao decu,
ali bez roditeljske milosti.
Tromo se vuče vreme ove zime,
suviše je tiho,
kao da će večno biti mir
uz sramnu vladavinu diktature,
ali đavo je, izgleda, ranije došao
po svoje demone
koje je slučajno zaboravio
na čelu naše države.
Uz prve zrake Sunca,
koje je najavilo dolazak
proleća našeg naroda,
ljudi su izašli na ulice
i izvikali Slobodu za svog „Vožda“,
uzdižući je
iznad svojih života.
Uzevši pravdu kao mač
i ljubav kao štit,
krenuli su na Bastilju
naše domovine,
da sruše i poslednji kamen tiranije
što sa bolom razdire naše grudi.
Suviše je bola u našoj duši
da bi mogli da trpimo,
nisu nas toliko stišali
da nebi mogli da vrisnemo,
ustali smo kao jedan
da branimo Slobodu i Snove
radi velike Srpske obnove!
