Franjo Frančič, slovenački književnik i Zorica Tijanić, srpska spisateljica i novinarka nedavno su objavili treću zajedničku knjigu. Radi se o zbirci poezije „Leptiri“ koju je objavilo Društvo za afirmaciju kulture Presing iz Mladenovca. Franjo Frančič i Zorica Tijanić iz dugogodišnje saradnje imaju objavljenu zajedničku knjigu poezije „Objeta s tišino“ i priče za decu na slovenačkom „Pravljice so…“ („Priče su…“).
Zbirka poezije „Leptiri“ je objavljena na srpskom jeziku, a svoje pesme je preveo Franjo Frančič. Promocija knjige će se održati na ovogodišnjem Sajmu knjige u organizaciji Društva zaafirmaciju kulture Presing iz Mladenovca. Recenzije za knjige su napisali Jelena Dimitrijević, filozof i novinar i književnica Mirjana Štefanicki Antonić.
Reč o knjizi
Jelena Dimitrijević: Ambijentalnost i konceptualnost u kretanju poezije
Kada sam krenula da iščitavam ovu zbirku shvatila sam da pred sobom imam neobičnu poeziju, počevši od teme, preko stila i forme. Pesnici su upotrebili slobodan stil, većinom kraće forme poetskih izraza, dok je sam okvir i ishod projekta potpuno oslobođen upravo poput glavnih aktera – leptira i njihove igre, koja simbilički predstavlja interakciju misli. Stihovi se prožimaju dočaravajući zvuk, sliku i svetlost i na taj način zauzimaju veliki deo svakog pojedinačnog izraza.
Motiv koji se prožima kroz poetske forme, pored leptira jeste – dete. Komparacija dečije i leptirove igre uveliko eksplicira nevinost ali i stradanje čoveka u savremenom svetu. Nikako ne bismo mogli reći da je ovo poezija namenjena deci, već je pretenciozno namenjena čitaocima koji su ušli duboko u razumevanje ljudske prirode, osvestivši mnoga egzistencijalna pitanja.
Igra stihovima metaforički opisuje razinu razumevanja života, prihvatanja ili neprihvatanja života, kroz sasvim obične svakodnevne, kako urbane tako i motive prirode te odnosa koji se razvijaju između ljudi u vremenu u kome su ostali da projektuju ono eksplicitno – uspostavljanje odnosa između tišine i zvuka, svetla i tame, i s druge strane mira i nemira, profanog i svetog, smirjući se na kraju u svojoj poetskoj distanci kretanja kroz atmosferu i ambijentalnost i svakako moguću konceptualnost koju ova poezija nosi u sebi.
Ova zbirka je spoj višedimenzionalnih slika koje se prožimaju ne trpeći dodatne manifestacije ukrasa već su same po sebi dovoljno moćne da sa minimalističkim izrazom pošalju značajnu poruku što, kako mi se čini i jeste bila namera i uporište u kreiranju „Leptira“.
Mirjana Štefanicki Antonić: Igra rečima, preplitanja pesničkih dimenzija
Lirski zapisi, male poetske forme, ambijentalnog poetskog izraza. Minijature kroz opažaj, doživljaj, osećaj.
Posute lepotom praha sa krila leptira…
Pesma – poema o Dva leptira, umreženih u lakokrilom i šarenolikom letu, po poljima tihim – stranicama rukopisa…
Autorski dvojac, koji sanja. I snovi su lepi dok budjenje ne pokvari i sve odagna, ma kako bilo…
Franjo Frančič i budan sanja:
„… Trava i ruže oko nje…
Ako imala bi ljubav, imala bi sve.“
Pesme isijavaju osećanjima, toplim emocijama, koje se raspršuju u mlazevima, zapretene u neko novo – sutra.
Jer, ljubav ne može biti teška u predelima širina, satkanih od naših sudbina, zapretenog ljuljuškanja, priziva u sećanje.
U središtu pesme – dete, u saglasju sa radošću, osenčeno sjajem. „Dečji osmeh treba da cveta…“ – Z.T.
Sitna tkanja dušom, zazivima, dozivima, prizivima.
„… Da uhvatim samoću, usred crvenih cvetova nara, u škrinji sećanja…“ – peva naš Pesnik.
„Leptiri“ – strukturalno podeljeni kao sinteza.
Zorica Tijanić: „Plešem leptirov poslednji let… vres sa cimetom pretvaram u prah…“
Pesnikinja odašilje refleksije podrške za dobrom srećom:
„ I širim ti ruke… laticama ruža oduzimam dah.“
Istim tim Franjinim laticama ruža, s’ početka rukopisa… Da li?
Pesnikinja i Pesnik „ponovo u nekom drugom sazveždju“, rečima, versima, motivski se dodiruju. Slučajno ili sa namerom?
Igra, ipak… makar bila i iluzija, kada se dimenzije prepliću.
Nakon iščitavanja/pročitavanja ove nevelike pesmo-zbirke, čitalac će doneti svoj zaključak.
„Slikanje raspoloženja“ – Zorica Tijanić i Pesnik, uz upitanost: – Kako smo putovali u večnost?
Uz otimanje i davanje ljubavi koja se spoznaje u samoći, uz olovku i belinu papira. I, opet je sve lepršavo, razigrano, novo… neobično… neuobičajeno.
Eho u zabludama i pored „ukradenih, utihnutih čežnji“.
„Volim usamljene, drugačije… izgubljene.
One koji se nigde ne uklapaju…
One sa dušom na vetru.“
Henry Charles Bukowski
Kod postupnosti iskaza, kao da je proces trenutno skriven, dat samo u potencijalnom vidu, u svoj svojoj lepoti i punoći stiha, manifestovan u nemuštom dijalogu Pesnikinje i Pesnika.
Prelepo dodirivanje… treptajima – stvaranje rečima, ka vrhovima umetnosti.
