Vanja – četvrti roman spisateljice i novinarke Zorice Tijanić iz Beograda objavljen je u izdanju Čigoja Štampe u decembru 2017. godine Autorka kroz poglavlja koja su nalik malim pričama vodi čitaoce neobičnim životnim putem glavne junakinje. Kroz dijalog sa unukom Angelom otkrivamo Vanjin život u jednom danu. Uzbudljiva istinita i dramatična priča jedne jake žene, ispisana u poglavljima kroz interesantne dijaloge, navešće vas da razmislite o mnogim životnim pitanjima koje autorka demistifikuje.
Vanjina borba za mesto pod suncem
Otkako znam za sebe putujem, selim se, premeštam sa mesta na mesto čineći od svakog prostora dom.
Roman je postavljen kroz poglavlja, po nazivima priča, priče se polagano grade, a Vanja, glavni lik romana, sve se više otkriva. Zorica je ovde opisala životni put glavnog aktera. Vanja kroz ceo roman razmišlja o svom životu, hronološki navodi događaje, a najčešće vodi dijalog sa svojom unukom Angelom. U romanu Vanja na lep i dirljiv način priča svoju životnu priču unuci Angeli. Angela je još devojčica, ali pomno prati šta joj baka priča. Ljubav između Vanje i Angele je velika, onako kako to biva između unuke i bake. Ta ljubav je večna i beskonačna. Vanja ima nezaboravne uspomene, a najviše od svega u njenom životu nedostaje majka. Majka Vera, iako nije fizički prisutna, u dijalogu između Vanje i Angele postaje prisutna u svim dešavanjima Vanjinog života i okosnica je ovog romana. Majka je svakom detetu potrebna, ljubav majke prema detetu je bezgranična, svemoćna, neizbrisiva i detetu takvo iskazivanje emocija uliva sigurnost i zaštitu. Otac je glava porodice i on je zaslužan za mogućnost ostvarivanja kontakta između majke i deteta. Igrom okolnosti Vanja odrasta bez majke, a u nekim intervalima svog života i bez oca – i to je kroz ceo život prati. Svako napuštanje se teško prihvata. Vanja, kao i svaka osoba koja bi se našla u takvoj situaciji, to teško i dramatično podnosi. Teško se probija kroz život, predrasude u društvu na Balkanu su uvek velike.
Zorica Tijanić nas u ovoj knjizi podseća na svakodnevne, životne stvari o kojima razmišljamo. Na empatiju, koje je, nažalost, sve manje. Na poglede koje upućujemo misleći da nas niko ne vidi, na reči koje izgovaramo misleći da nas niko ne čuje. Znam da taj dodir njenih ruku neće biti dovoljan da mi vrati detinjstvo. Znam da ono što me čeka kod kuće nije pusta iluzija već jednostav no moj razlog za život – i ja u njemu.
Navikne se na činjenicu da se živi, da je život neprestana borba. Vanji su neizvesnost, selidbe i predrasude postale svakodnevica i gotovo normalna pojava. Postavlja se ključno pitanje: Da li čovek može da se izbori sa uskraćenom ljubavi? Majčinska ljubav, roditeljska ljubav, bez nje – odraste se već nekako, ali sa puno ožiljaka. Deca bez blizine roditelja imaju osećaj da su sami, bez obzira koliko se neko trudi oko njih.
Vanja je to najjače osetila kada je bila pred vratima samostalnog života. Onda kada joj je bio neophodan posao, krov nad glavom i sigurnost. Ali tada je shvatila da je sama. To je nije omelo da ostvari svoje životne ciljeve u poslu, stvori porodicu kojoj pruža svoju bezgraničnu ljubav. Znala je da je njen životni put bio ispravan, sve što je ikada žrtvovala zarad tog puta – bilo je neznatno u odnosu na ono što je dobila. Emocionalna rana postoji, praznina koja ostaje zauvek i koju niko ne može da u potpunosti zameni Vanju prati kroz ceo život. Roditelji bi uvek trebalo da budu oslonac svojoj deci. Zorica Tijanić je ovo maestralno napisala u jednoj rečenici: Sreća nije bila u lakoći već naprotiv, u iščekivanju koje je samo strepljenjem bivalo podnošljivije.
Zorica ovde opet, kao i u prethodnim romanima, nezaboravno opisuje sitne detalje u kući, igru svetlosti po prostorijama, miris dunja, zidove okrečene bledozelenom bojom, nameštaj od isprepletenog lakovanog pruća… na zidu uramljene slike… krevet zategnut – u potpunosti prenosi pozitivnu energiju jednog toplog porodičnog doma. Dinamika, iščekivanja susreta sa majkom Verom osnovna je karakteristika ovog romana, koji je prožet ljudskom svakodnevicom, preživljavanjem, dilemama, nedoumicama, a pre svega misaonim preokupacijama i nadom.
Zorica završava roman konstatacijom: Ono što ću zateći neka bude moja želja koja je predugo spavala držeći me zarobljenu u nadi. Ipak, ako to ne bude ono čemu se nadam, znam da ono što me čeka kod kuće nije pusta iluzija već jednostavno moj razlog za život – i ja u njemu.
Lakoća kojom vlada Zorica Tijanić je fascinantna. Stil, a pre svega talenat, zaokuplja sva naša čula, tako da se ovaj roman čita gotovo u jednom dahu. Ova knjiga će nas navesti na duga razmišljanja i nikoga neće ostaviti ravnodušnim.
Iz predgovora Miroslava Vasića
