Stevanu Sinđeliću (1771-1809) i Pavlu Stankoviću (1935-2007)
Rodni mi Svilajnac, istina, nema mnogo toga da ponudi. Jeste, tu je Prirodnjački centar sa sve dinosaurusima, te nekolicina spomenika narodnim herojima (od kojih jedan izgleda maltene kao Kip slobode), te manastiri Tomić, Zlatenac i Miljkov manastir, staru biblioteku, te bezmalo jednog čoveka koji je zaradio milione i postao „household name“ (Toplica Spasojević), itd. Međutim, Svilajnčani su umeli svojevremeno da sebi obezbede besmrtnost. Nišlije to dobro znaju, pogotovo kada je jedan vojskovođa poreklom koliko iz Vojske, toliko i iz Grabovca rešio da Turcima ne dopusti da pobede na Čegru. Naravno, reč je o Stevanu Sinđeliću, i naravno reč je o čuvenoj bici koja je dovela do građenja jedne od najmorbidnijih građevina jugoistočne Evrope, Ćele-kule.
Ćele-kula je, igrom slučaja, i naslov kratkog stripa iz 1959. godine koji je u nastavcima izlazio u „Narodnim novinama“. Javio se mnogo pre nego što su „Dečje novine“ uopšte i postojale, a autor je i dan-danas nesigurno „potvrđen“ kao Pavle Paja Stanković. Na samim tablama nema potpisa, tako da ne može da se stopostotno potvrdi da je on to radio, a sam Stanković je preminuo pre nego što je iko uspeo da ga upita.
No, strip kao takav nije mogao da stoji neoblikovan ponovo. Ako je pak stvarno delo našeg poznatog karikaturiste pomenutog u pasusu odozgo, tim pre spada u unikate koje treba očuvati i ponovo „vratiti“ u marketinšku cirkulaciju. Prema tome, Niški kulturni centar je pre tačno deset godina odradio reprint „Ćele-kule“ u vidu sveščice koja i dan-danas od njih može da se kupi.
E sad, šta ulazi u ovaj reprint? Pa, nešto tvrđe korice, naslovna strana Ivice Stevanovića, pogovor Branislava Miltojevića i…to je otprilike to. Mada oko ovako kratkog stripa nema mnogo šta da se filozofira. Stanković (ako ga je on crtao i pisao) je prosto i jednostavno ispričao storiju o Sinđeliću i njegovim podvizima, što je sve kulminiralo sudbonosnim metkom u bure baruta. Rezultat je nakon toga prilično očigledan – i Srbi i Turci su izginuli, te je niški paša naredio da se mrtvim Srbima otfikare glave i sazidaju u jedno zdanjce koje bi za cilj imalo da zaplaši ustanike. Naravno, suprotno od toga se desilo i ustanak je gurao napred, a Ćele-kula ostala kao podsetnik koliko osmanskog zverstva, toliko i srpskog junaštva u vremenu kada je tako nešto najteže.
No to je em istorija, em priča stripa „Ćele-kula“. Kakav je pak sam strip? Pa, na crtež svakako ne bi trebalo imati zamerki. Ovakav realizam se i očekivao 50-ih godina prethodnog veka, pogotovo sa glavnim likom koji izgleda kao Fleš Gordon. Naravno, pravi Stevan Sinđelić nije ni približno bio ovoliko plav ili lepuškast, plus je zasigurno imao gušće brkove. No to ni nema toliko veze, umetnik je hteo da prikaže heroja kao heroja, a negativce kao negativce. Imamo čak i jedan hitar prikaz Karađorđa na prvoj tabli gde, iako u principu samo odmahuje rukom i daje naređenje, izgleda neopisivo kinetički, razmrdano, spremno za akciju na onaj način kako samo junak može. To je kvalitet crtača ovog stripa – zna gde i kako da usmeri pokrete i koliko fluidni treba da budu.
Međutim, ima tu i problema, naravno. A problemi su sa samim izdanjem. Iako je ovo strip od 12 tabli, jedva da sam pola od toga uspeo da rastumačim kako treba. Možda je do štampe, možda je do primerka koji ja posedujem, ali su table neverovatno blede. Slova kao da su izbledela na nekom zidu napolju. Ovaj reprint je, inače, rađen za dvestogodišnjicu bitke na Čegru, zašto i stoji u uglu naslovnice ona smernica „1809-2009“. Ukoliko je to tako, a ukoliko su svi primerci ovako izbledeli kao moj, onda tu nekog treba pomalo da bude i sramota. Ako ništa drugo, barem za ovakve projekte treba odvojiti truda i uložiti vremena da sve izgleda kako treba. Primera radi, svi do sada stripovi izašli povodom stogodišnjice Prvog Svetskog rata („Atentat: S one strane patnje“, „Linije fronta“, „Sarajevski atentat“, „Do pakla i nazad“, „Sat“) su urađeni besprekorno, sa dobrim povezom, jakom potporom u vidu kritike i recenzije, kao i promocijama. A to su znatno zahtevniji projekti od reprinta „Ćele-kule“. Sve što im je trebalo je malo bolji sken i prečišćavanje originalnih tabli i malo više novca štampariji za kvalitetniji izradak. Bez korica i sa pogovorom i forzecom, to je 16 strana. Vrlo malo i ne preterano teško. No šta je, tu je.
E sad, da li vredi posedovati „Ćele-kulu“? Pa, ako ste Nišlija ili Svilajnčanin, ako ste ljubitelj istorijskog stripa koliko i akcije, ukoliko podjednako volite radove Paje Stankovića i Ivice Stevanovića, onda slobodno nabavite „Ćele-kulu“. Naposletku, sama Ćele-kula je deo naše kolektivne istorije, a „Ćele-kula“ nezaobilazni detalj naše stripovske povesnice. I jedno i drugo su validan razlog da se ne izbegne nabavka ovog štiva.
