Bilimovićeva knjiga svakako počinje sa nekoliko uvodnih stranica u vezi sa brigom o ishrani, o razvoju
shvatanja koja se i u stručnim krugovima behu uobličila tek nekoliko decenija pre.
U višedelnom odeljku o pojedinim vitaminima, najpre u jednom istorijskom osvrtu nastavljamo da pratimo razvoj tih saznanja i shvatanja, pri čemu se autor osvrće i na par drevnih kineskih spisa ali, kad malo ubrzamo, sve vodi do naučnih nastojanja i otkrića na polju proučavanja hranljivih materija koja će doći do izražaja u XIX i I pol . XX veka : napori francuskih učenjaka oko 1830-1840, usvajanje pojma ‘bolesti nedostatka’ (franc. maladie par carence, nem. Mangelkrankheit), tu su i radovi F. G. Hopkinsa i Ejkmana spočetka 20-og veka, a tek u to vreme se i srećemo sa promovisanjem zvaničnog naziva, sa malim izmenama: vitamin – to se desilo u Londonu oko 1910., ugl. zaslugom izdanka poljske inteligencije Kazimira Funka (anglicizirano Casimir Funk) sa Lister instituta. Ovaj naziv se kasnije pokazao samo kao delimično opravdan, sa asocijacijom životno važan (vitalan) azotni spoj. Uvod dobrim delom otvara priču i o vitaminu B1 (antiberiberični), što se nastavlja u posebnom poglavlju, a saznaćemo i koji se vitamini smatraju rastvorljivim u masti a koji u vodi…
Putujući još malo kroz vreme, upoznajemo se suzbijanjem skorbuta, „bolesti moreplovaca“, nastale usled C
avitaminoze, pa dalje, sa manje vremenskog dislociranja, o vitaminima iz grupe B (lečenje pelagre…), o vitaminu i provitaminu A, o vitaminima D, E i H. Sve je propraćeno sa nekoliko solidnih ilustracija na kojima su prikazane namirnice u svojstvu odgovarajućih izvora pojedinih vitamina, ali vidimo i crteže osoba koje su pate od nekih oboljenjima usled avitaminoza (beriberi, rahitis…)
Drugi glavni odeljak knjige, Vitamini i naše namirnice, sadrži detaljan opis hranljivosti namirnica u okviru pojedinih grupa, naravno i savete o korišćenju i čuvanju, termičkom (ne)obrađivanju: povrće, voće, hleb, mleko, meso, ribe, jaja. Obratite pažnju kojiko je tu zanimlljivih, dobrim delom i zastarelih, naziva za razna jela zasnovana na mesu!
Nakon dosta razrađenog Zaključka, tu su čak i ilustracije nekoliko vitamina u njihovom kristalnom obliku i, naravno, tabele sa sadržajem vitamina u pojedinim namirnicama i sa dnevnim potrebama, nakon čega sledi i registar pojmova.
Naravno, većina naučnih dela se normalno temelji na prethodnim iskustvima i predlošcima, predstavlja neki njihov izvod ili sintezu… Kao izvore za svoju građu Bilimović navodi nekih preko 40 naslova, a među njima su npr. Zarubin: Prilozi za karakteristiku pelagre (Srpski arhiv . . . 1930.), Einhauser: C Vitamin und Magen-Darmkanal , 1927. (još o vitaminu C od Žirua (Giroud) 1838/1938. Berg – Die Vitamine, Lajpcig 1922., Heupke: Diaetetik, 1942., ) Od domaćih izdanja tu su razne Ivanćeve publikacije o vitaminima i avitaminozama, zatim Ambrožić: Mortalitet i morbiditet dece, C.H.Z. 1936., knjige o vitaminima od Jančića i Pavlovića, obe iz 1940, itd.
