Branimir Džoni Štulić je jedan od najintelektualnijih pesnika jugoslovenske estrade. Njegove pesme zrače posebnom vrstom energije koju je jako teško opisati. Slušati poeziju Džonija Štulića uvek je značilo i razumeti suštinu poezije. Njegove pesme su kritički nastrojene prema društvenom i političkom sistemu, što ne znači da je bio loš na polju ljubavnih pesama. Naprotiv, Štulić je primer čoveka koji je podjednako dobro umeo da piše svaku vrstu poezije.
Neke od njegovih najcitiranih pesama su: 3N, Ako znaš bilo što, Кurvini sinovi, Ravno do dna, Кad fazani lete.
Pesma u kojoj su sabrani svi kvaliteti njegove poezije je upravo pesma Кad fazani lete. Ja ću Vam predstaviti svoje viđenje te pesme.
Štulić ovu pesmu počinje Retorskim pitanjem: „Zašto tražiš harizmu u sebi, punjena ptico?“ Tu je takođe zastupljena i metafora punjena ptica. Ona predstavlja preparirano biće, koje nema dušu, koje je unutar sebe prazno, ispunjeno nekom određenom dozom ništavila. Harizma bi trebala da predstavlja prikaz neke unutrašnje lepote. Кada bismo to spojili u jednu celinu dobili bi pitanje: „Zašto tražiš u sebi ono što nemaš?“
Sledeći stih glasi ovako: „Mogućnost prosvijećenosti razdvaja te u beskraj od žudnje za misijom.“ Štulić je u ovom stihu hteo da predstavi učenje koje se kosi sa zdravim razumom. Ovaj stih se može povezati sa sledećih nekoliko: „Miris zemlje, koncentrični krugovi gluposti i neznanja kao prstenje, ono dalje ne razumem, izgleda mi da je mrtva straža.“
Ovde imamo dva bitna pojma: miris zemlje i mrtva straža, one predstavljaju nedvosmisleni simbol rata. Takođe, ovde vidimo glupost i neznanje koji proističu od iste osobe, iz istog centra tako da se neprestano šire i zahvataju sve veći prostor, izazivajući na kraju upravo mrtvu stražu.
U sledećoj strofi vidimo anaforu reči koliko, ona bi trebala da predstavlja pesnikovu duboku opsesiju pitanjima koji ga muče, a koji se, donkle mogu smatrati retorskim. Počinje stihom:
„Кoliko demagogije sustavno poređane u artiljerijske salve“
Ovaj stih se vezuje za nekoliko sledećih i oni su usko povezani, jer sačinjavaju jednu celinu u kojoj je pesnik hteo da predstavi da se iza počasnih pucanja (artiljeriske salve) krije ništa drugo do nečija mržnja, sujeta i želja za vlašću. Čitava strofa o kojoj govorim glasi ovako:
„Rekoh sebi, moj Bože
koliko demagogije sustavno poređane u artiljerijske salve
koliko pokradenih misli iza kojih
ne stoji ništa osim
mržnje, sujete, vlasti
i koliko pokvarenosti treba da se izlije
pred naše noge
i kako je do neprepoznavanja
dovedena suština prevare.“
Početnim stihovima naredne strofe on pokušava da objasni status tih fazana o kojima govori, pa strofu započinje ovako:
„I rijeka nije bila rijeka u samom početku,
i nije nužno da ne bude ponorica do kraja.“
Ovim stihovima on pokušava da naglasi da to što su ti fazani sada, nisu bili od početka, ali i to da ono što su sada – ne moraju biti na kraju. Zatim, upravo pominje te mrtve fazane na sledeći način:
„Što se događa kad mrtvi fazani lete
iznad naših glava,
kad mrtvi fazani lete, a ni jedan ne pada.“
Ovde nam kroz pojam mrtvih fazana pesnik govori o tome da će ti demagozi uvek biti živi, iako su njihove ideje uveliko mrtve. Poslednja strofa počinje pitanjem:
„Što se događa kad očajanje zahvati ljude
kad očajanje neupitno prelazi u kajanje?“
Obično se iz takve pojave rađa neka vrsta bunta. Čitavu pesmu završava stihovima:
„Gledajući iz daljine konture na sceni
padaju mi na pamet vodene boje
umazane ruke, brzo se peru.“
