Autor intervjua: Aleksandra Čvorović
Razgovaramo sa književnicom i novinarkom Nedom Gavrić povodom izlaska njene nove knjige „Kakav princ, takva i bajka“. U pitanju je zbirka priča nagrađena u okviru Šestih Drinskih književnih susreta i objavljna od strane ASoglasa (Zvornik, 2023).
Knjiga započinje svoj samostalni put, pred vama su promocije, gostovanja i intervjui. Recite nam nešto o planovima za predstavljanje knjige široj javnosti. Koliko je važno u vrijeme hiperprodukcije približiti knjigu čitaocu?
Knjiga “Kakav princ, takva i bajka” svoje premijerno predstavljanje doživeće 1. decembra u Vijećnici Banskog dvora s početkom u 19 časova. Banski dvor kao kulturna ustanova br. 1 zaslužuje da prva promocija bude održana baš u ovom prostoru. Nakon banjalučke promocije uslediće sigurno i promocije širom Republike Srpske i Srbije, takođe. Te promocije će svakako pričekati proleće, iz razloga što nam sledi period hrišćanskih slava i praznika, kada je prioritetno vreme posvetiti porodici.
Što se tiče važnosti približavanja knjige čitaocu, pogotovo u ovom vremenu, mislim da je sada važnije nego ikada, rečima prenositi poruke Ljubavi, Vere i Nade. Uvek je bilo važno ali danas posebno, u ovo vreme otuđenja, udaljavanja čoveka od čoveka, srca od srca. Naša obaveza je učiniti sve što je u našoj moći da to ne dozvolimo.
Dosta ste prisutni u medijima kao urednica, novinarka, voditeljka; naravno iznad svega kao pjesnikinja sa tri objavljene knjige poezije, no ovoga puta pred nama su priče, dakle prvi put ste u ulozi pripovjedačice. Da li je zaokret u prozu bio prirodan tok kroz stečena iskustva?
Priče koje su objavljene u ovoj knjizi, većinski su priče objavljivane na Portalu “Pokazivač”. Saradnja sa Zoranom Todorovićem je prva od saradnji što se tiče objavljivanja mojih radova u kontinuitetu. To je saradnja na koju sam izuzetno ponosna, iz mnogo razloga. Kruna ove saradnje, mogu slobodno reći , je upravo ova pomenuta knjiga.
Dugo vremena već pišem prozu ali sam je uvek nekako ostavljala za kasnije. Jedne prilike, u razgovoru sa našim uvaženim i poznatim književnikom Borom Kapetanovićem, nakon čitanja rukopisa poezije za koju je pisao recenziju, rekao mi je: Devojčice, vreme je da kreneš sa prozom, poezija ti postaje “tesna”. Od tog momenta, čini mi se, počela sam ozbiljnije da razmišljam o tome. U međuvremenu sam počela da objavljujem kratke priče na “Pokazivaču” koje su bile veoma čitane.
Nakon izvesnog vremena videla sam konkurs za neobjavljene rukopise poezije i proze na Drinskim književnim susretima AsOglas izdavaštva i rekla sebi: Hajde, pokušaću. To je ujedno bio prvi konkurs na koji sam poslala rukopis a presudile su preporuke za ovaj konkurs, jer sam uvek nekako bežala od konkursa vodeći se mišlju da to nije uvek “fer plej”.
Na taj konkurs odlučim poslati i rukopis poezije i rukopis proze i oba rukopisa dobijaju po treću nagradu stručnog žirija. Izuzetno me je obradovala ta vest , nakon koje je usledilo sve ono što se u zadnje vreme dešava po pitanju mog književnog stvaralaštva.
Rekli ste u knjizi: „Čim osetiš da kreneš da se daviš, plivaj, druže moj!“ Ovo je knjiga padova i razočarenja, koja su neminovna u životu svakog čovjeka, naročito žene. No vaša poruka, da kada je najteže treba da istrajemo, nadajući se da nešto lijepo neminovno dolazi. Da li bismo mogli reći da je ovo knjiga o bolu koji rađa nadu?
Da, dobro ste to zapazili. Potrudila sam se, ne samo da to govorim, već tvrdim i potvrdim. Zaista je tako, kako ćemo doživeti Vaskrsenje bez stradanja? Uvek i uvek je teret koji dobijemo izdrživ. Teški trenuci i događaji, pa i emotivni doživljaji tu su, ne samo da nas ojačaju, nego da spoznamo sebe, izdignemo se iznad svakog bola i krenemo pravim putem. Onim putem koji je za nas pravi i kojim moramo ići, putem Spasenja.
Žene, kao nežnija bića, jesu ona kojima se ja takoreći, više obraćam u ovoj knjizi, ali poruke jednako važe za sve ljude, sve životne dobi, jednog i drugog pola. Jer, svi volimo, patimo i prolazimo kroz razna iskušenja i svima treba topla ljudska reč, podrška i zagrljaj. To sam, između ostalog, želela načiniti ovom knjigom, zagrliti i utešiti neutešne.
Za ispravan put nema prečica, poruka je priče „Hleb ili krst? Biram krst!“, naročito ako nas đavo iskušava. Dosta vaših priča govori o bliskom odnosu sa Bogom, da li je vjera „smisao postojanja“?Da li treba staviti Gospoda ispred svega kao u vašoj priči „Kad sve krene nizbrdo, ti kreni uzbrdo“?
Ne napuštaj volju Božiju da bi ispunio volju ljudi. (Prep. Antonije Veliki). Možda bi u reči ove duhovne pouke stalo sve što želim da kažem kao odgovor na ovo pitanje. Verujući ljudi znaju da je to tako, ne trebaju im nikakvi ovozemaljski dokazi. Nema čoveka koji nije važan Gospodu, jednako je važan i onaj koji je pao i onaj ko uspravno stoji. To je ono što nikada ne smemo zaboraviti. Svi smo važni i svi smo voljeni i svi zaslužujemo „drugu šansu“.
Priče u knjizi su grupisane u dvije cjeline. Prva „Snježana i sedam kora“ kao lični emotivni zapisi, kratki rezovi sjećanja i spoznaja; dok drugi dio „Tri sloja duše“ su ispovijesti drugih ljudi. Ovo putovanje od ličnog ka opštem, pretpostavljam da nas usmjerava na empatiju i prihvatanje. Koliko nam je razumjevanje sebe i drugih potrebno i inspirativno?
Lepo ste to uočili. Кada spoznamo sebe, sve svoje vrline i mane, spoznamo i prihvatimo svakog čoveka, bez želje da ga menjamo ali da ga svojim ličnim primerom ohrabrimo da se vrati na pravi put. Možda je najiskrenije svojim primerom, priznavanjem „pada“ i lakomislenosti, pomoći i sebi i drugom čoveku istovremeno.
Mi smo generalno skloni pričati o svojim uspesima, malo ko o svojim greškama i porazima, a treba li bi. U pričama gde sam narator, gde prepričavam događaje iz života drugih ljudi, govorim o stvarnim ljudima i događajima. Priče su autentične, samo su izmenjena imena. I one šalju snažne poruke čitaocu, da nikada ne odsutane.
Rekli ste da je samoća „period regeneracije i samosvijesti o unutrašnjoj volji našeg bića“ i da je to „predivan proces filtriranja sopstvenih sagrešenja i uspona“. Šta za jednu ženu znači naučiti da bude sama?
I za ženu i za muškarca je od velikog značaja naučiti se biti sam. Opet se vraćamo na spoznaju sebe, da bi spoznali naša stvarna htenja i izdigli se od površnih emocija i trenutnih osećaja koji nam ne daju da racionalno razmišljamo, moramo za sebe uzeti taj period samoće.
Ako je iskoristimo na pravi način, prihvatimo sebe kakvi jesmo, uočimo gde grešimo i pokušamo promeniti ili bar ublažiti naše mane, onda ćemo svesnije gledati čoveka-ženu naspram nas. Menjati sebe, iznova i iznova i to je proces koji ne sme stajati.
Knjiga većim djelom govori o propaloj ljubavi, gdje je kraj neminovno suočavanje sa sobom, shvatanje da je sve produkt nezadovoljenih želja, samoobmana i projekcija. Zašto žene u priči „Sestre po suzama“, grčevito izmišljaju nešto čega u stvarnosti nema i onda to ne puštaju? Kako izbjeći zamku novog padanja u taj proces?
Izgubljena ljubav je ipak bila ljubav u kojoj smo voleli i bili voljeni, to jednostavno moramo tako posmatrati jer tako i jeste. Doživeti ljubav je blagoslov, voleti drugo biće je još veći blagosov i to ova knjiga želi da naglasi. Jedni druge većinom povredimo jer smo jedni o drugima stvorili različit ideal. I kada prođe ta zanesenost, zaljubljenost, kada dođe život u svom istinskom i pravom obliku, onda dođe i do razočarenja. Кrivca uvek pokušajmo naći u sebi i rekla bih da je to polazna tačka praštanja, i sebi i drugima.
U priči „Sestre po suzama“ prikazan je tipični razgovor dve žene razočarane u ljubav. Žene koje pričaju i pričaju, prave rekonstrukciju ne bi li napokon saznale zašto nemaju sreće u ljubavi i u toj priči ipak spoznaju svoj deo krivice. Zamku ponovnog padanja u taj proces možemo izbeći samo menjanjem sebe tj percepcije pristupa pre svega prema svom srcu, pa onda i prema drugim ljudima. Iskreno se nadam, kako i rekoh u uvodnoj reči ove knjige, da će nakon čitanja iste, oni uplakani prestati plakati, oni neutešni naći utehu a svi zajedno reći: Život je ipak, lep!
