Sigurno rado čitate blogove, čim ste ovde. Verujem da ste se bar jednom upitali kako izgleda kreativni proces stvaranja bloga. O samom pisanju nekom sledećom prilikom. Ovog puta evo iz mog ugla priče o slikanju za blogove.
Naime, kad sam postavila sajt sa kratkim pričama (o svemu i svačemu), odlučila sam da svaku priču ispratim prikladnom fotografijom.
Za radoznale, evo demistifikovanog prikaza jednog tipičnog „kreativnog“ fotosešna. Ovaj koji opisujem odigrao se jednog lepog sunčanog petka u aprilu.
Čak i za iskusne pozerke sa kvalitetnim timom, samo slikanje može se pretvoriti u pravu avanturu.
Vremenska prognoza za taj petak bila je odlična. Brzo okupljam ekipu, dogovaramo vreme i lokacije.
Veče pred snimanje preturam po ormanu i nasumice vadim odeću i obuću. Nakit sam naravno zaboravila, nema veze, ko će još da misli na sitnice?
Ujutru ubacujem stvari u auto (na ofingerima, kao gastarbajteri kada krenu na odmor) i hitam ka frizerskom salonu. Najavila sam dolazak šminkerke i fotografa, da ih invazija ne uplaši.
Stižem u salon, frizerka sedi na pragu i čeka koleginicu sa ključem. Koleginica kasni…
Evo najzad i koleginice, a istovremeno se ispred salona zaustavlja crni blindirani auto. Iz auta izlazi obezbeđenje a potom poznata političarka: treba joj frizura pre nego što se suoči sa (ne)zadovoljnim biračima. Ljubazno nam saopštava da „ide prvo po doručak“, te ja brzo sedam na frizersku stolicu.
Političarka se vraća sa doručkom – čaša smutija koju lagano ispija uz ekstatičan izraz lica. Posramljeno sklanjam iza leđa burek iz susedne pekare. (Eto zašto nikada neću biti poznata i uspešna)
Frizura gotova, spontane lokne u stilu – tako sam jutros ustala – #Iwokeuplikethis. Šminkerka se iskrcava u salon sa sandukom (da, sandukom) šminke. E, da, za takozvani prirodan dnevni izgled potrebno je bar pola sata ozbiljnog rada. Pod blagonaklonim pogledom političarke, šminkerka od mene pravi top modela koji je odjednom u sebi otkrio spisateljski talenat. Za to vreme fotograf odlazi po doručak (ne ide po smuti već u onu moju pekaru, sram ga bilo).
Političarka se ljubazno pozdravlja i napušta nas, verovatno misli da sam neka selebriti. Stiže vlasnica salona, radoznalo nas odmerava.
Trojac u sastavu buduća poznata autorka / mladi uspešni fotograf / talentovana šminkerka/ baca se na posao.
Smeštamo se u susedni kafić u nameri da napravimo neku od onih popularnih fotki gde devojka drži šoljicu kafe i zanosno se smeška uz haštag #butfirstcoffee. Međutim: svetlo je prejako a ja na svakoj fotografiji žmurim (jer mi sunce bije pravo u oči), ništa od toga. Brzinski ispijam kafu. Idemo dalje.
U sledećoj ulici prelep lokal, u senci taman koliko treba. Ljubazno nam dopuštaju da slikamo i ne teraju me da ponovo pijem kafu.
„Baš bi bilo dobro da uz tebe bude neki muškarac“. Taman što je fotograf izgovorio te proročanske reči, iza mene nailazi starac sa štapom… i postaje deo kadra. Dobro, nema veze, daj šta daš… Čime bismo mogli da ulepšamo atmosferu? Za susednim stolom lokalna ekipa nas posmatra podsmešljivo. Pokušavam da dozovem njihovog psa. Nezainteresovano mi prilazi, ne bi on da pozira ako mu ne dam neki gric. Nemam ništa. Pas me napušta. Prilazi nam mlada Romkinja, zagovara fotografa i usput pokušava da mu mazne neki komad opreme.
Opet menjamo lokaciju. Gde da se presvučem? Nonšalantno ulazim u toalet trendi kafića sa haljinom pod rukom. Trudim se da delujem spontano dok me devojka za šankom zagleda podozrivo.
Nabadam po kaldrmi u visokim potpeticama, skupe salonke već ozbiljno žuljaju.
Stojim nasred prometne ulice i trudim se da delujem prirodno i gordo, ono kao – ja sam odvažna i nema šansi da me neko zgazi. Iza mojih leđa prolazi krš – prikolica sa skupljačima starog gvožđa. Fensi fotosešn pretvara se u scenu iz Kusturičinog filma. Ekipa iz prikolice maše, fotograf škljoca. Na njihovo „ajde plati neku kintu“ odgovaramo: „Bog će vam platiti“.
Sunce sada već ozbiljno udara u glavu.
U potrazi za hladovinom i osveženjem, odlazimo do hipsterskog Dorćol Platza. Gle, eno zgodnog kutka za fotkanje. U dvorištu je parkiran nekakav kamper, proveravam šminku u retrovizoru. Iz susednog lokala istrčava menadžerka i pita da li smo najavili slikanje i za koji časopis radimo. Pretvaramo se da smo mnogo bitni ali ne smemo da joj kažemo.
Šminkerka odlazi na naredni radni zadatak. U potrazi za daljom inspiracijom, nakon novog presvlačenja (ovog puta u stanu drugarice) predlažem mladom uspešnom fotografu đir do Beton hale. Siđi do reke, svi su tamo. Doživljavam kulturološki šok. U po dana (i to radnog) pred nama defiluju ozbiljno namontirane hjaluronske cice sa frizurama i mejkapom dostojnim britanskog voga. Na njima krpice čija je vrednost ravna ukupnim godišnjim primanjima prosečne srpske službenice. Odevena u haljinu VR kojom sam sebe častila za prošli rođendan, osećam se kao Pepeljuga (pre dolaska dobre vile sa bundevom pod rukom). Fotograf mi objašnjava da pojma nemam, i da je parada kiča s kojom se mimoilazimo banalna u odnosu na ono što je on u dosadašnjoj karijeri imao prilike da vidi.
Povlačimo se pred nadmoćnim neprijateljem. Usput zastajemo kod parkirane vespe. Levo, desno, nigde vlasnika. Može, ajmo par slika na brzinu, širok osmeh a u sebi mislim da prolaznici sigurno komentarišu „ko je ova jadnica što zamišlja da je Sindi Kraford?“
Nekoliko dana kasnije, ponovo sam otišla u frizerski salon s početka priče. Radoznala vlasnica pitala me je kako je prošlo fotografisanje, i za šta je to uopšte bilo. „Neće valjda, kažete? Leeepoo“ Bi mi glupo što nisam smislila nekakvu glamuroznu bajku, ali eto, pre izvesnog vremena sam odlučila da je u životu najbolje držati se istine.
Štošta bih još mogla da vam ispričam o ovom i nekim prethodnim snimanjima. Ovo je bilo ukratko i – životno. Sledeći put kada uz neki blog budete videli fotografiju autorke koja u kafiću sedi kao sfinga pred svojim laptopom ili pak odlučnim koracima prelazi ulicu odlazeći u svetlu budućnost, setite se mene i skupljača perja.
