Piše: Marina Đenadić
Ova zbirka kratkih priča Zorana Škiljevića očigledno predstavlja piščevu reakciju na ovovremene tendencije u književnosti, kako u svetu, tako i kod nas. Većina teoretičara razlog popularnosti žanra kratke priče, u pogledu pisanja, pa i nagrađivanja, ali i kod čitalačke publike, vidi u ubrzanom tempu života i razvoju savremenih tehnologija kojima se rapidno prenose kratke informacije, što utiče na manjak vremena za čitanje, ali i na čitalačka očekivanja – da se u što kraćoj formi dobije što više novosti (informacije). Ovi činioci su i uslov, a polako izgleda postaju i imperativ, što za pisce nije nimalo lak zadatak, pogotovo, ukoliko se odluče za tematiku svakodnevnog života, kao što je to Škiljević u ovoj zbirci.
Naizgled trivijalna, a upravo zbog toga i vrlo intrigantna, ova Škijevićeva proza sadrži i dublji smisao, stoga je čitajte pažljivo, jer:
…Ćutanje je đavolja stvar. Stvar koje se treba kloniti. Ono ume da se zarije prâvo u srce, poput dobro naciljanog kuršuma, i ubija polako, kao otrov, neosetno. Samo jednog trenutka shvatiš da si mrtav i da ti nema više spasa. Da nema više ko da ti pomogne, jer onaj sa kim si ćutao do smrti je takođe mrtav, tako da ni njemu nema pomoći. Naprosto ni ne može biti drugačije: kako da se nađete jedno drugom u nevolji, kad ste se upravo pokokali do smrti tako hladnokrvno i bez dvoumljenja kao da ste se za to spremali čitav život? Kao da ćete se još hiljadu puta ponovo roditi? Kad pobedi ćutanje, kasno je za kajanje. Kasno je i za oproštaj i za novi početak. Kad padnete oboje mrtvi, zar je važno ko je koga izazvao na dvoboj ćutanjem! To nas dvoje najbolje znamo, zato ne uzimajte ovo olako. I nemojte ništa da se čudite…
(Đavolja stvar)
Progovoriće Škiljevićev narator o ovom podmuklom fenomenu današnjice, koji je takođe uslovljen tim tempom života i protokom informacija, a koji može izazvati ozbiljne posledice?
Ume ovaj narator i da prosvetli:
…Muško-ženski odnosi nisu baš tako crno-beli kako ih ti vidiš. Drugačiji smo, to hoću da kažem, vrlo često rukovođeni različitim motivima, a generalno, nema ni boljih ni gorih, pogani podjednako ima na svakoj strani. Pre će biti da između vas i nas, čak i kad su najsavršenije veze u pitanju, nepozvana, vremenom ume da iskoči provalija u kojoj se ugnezdilo nerazumevanje…
(Vesele žene kotorske)
Ali i da nasmeje i zagolica radoznalost, zalažući se za prepuštanje čulima:
…Ako učenjaci kažu za čoveka da je homo faber, homo sapiens, homo religiozus, homo ludens, i šta još već ne, zašto ne bi mogao biti i homo dopadikus? (Oprostite na malo bleskastiom izrazu u nedostatku boljeg, najvažnije je da se razumemo, ne?)
Da: ja sam homo dopadikus, otkrio sam to onoga dana kad sam shvatio da me je onaj moj vrag u ženskom obličju omađijao i da sam sad reš pečen, što se kaže. Zar stvari u životu ne razlikujemo najčešće po tome da li nam se dopadaju ili ne dopadaju? Cvrc! Onda dopadanje kao motivacioni faktor?!…
(Zvona i praporci)
A ukoliko i posle svega navedenog i dalje:
…Dragi prijatelji, pošto smo se oslobodili ženskih ušiju, sad mogu da vas podučim koječemu korisnom, pa izvolite, znanja nikad dosta. Ne marim ja što i neki od vas na sve ovo gledaju sa podozrenjem i skepsom isto kao moja cica…
(Ženski vokabular)
Smatram da bi ovu zbirku trebalo pročitati u dahu, pa zastati i razmisliti o svim sugestijama, nakon čega ćete uvideti mnogobrojne sintnice koje zanemarujemo, a koje zapravo čine život, a pišući o njima Škiljević je odgovorio na imperative, ali i na zlurade fenomene današnjice, koji nas podmuklo vrebaju.
Stoga, branite se čitanjem…
