Kada su časovi nezanimljivi, učenici se dosađuju. Dosada je vrsta stresa. Tako se posredno, tokom vremena, kod dece stvara otpor prema pojedinim predmetima zatim učenju i školi. Kažu da se najviše dosađuju najinteligentnija deca.
„Spremajte (trenirajte) svoju decu kao da će biti profesionalni sportisti.“
Savršeni kompjuter
Mozak je organ za preživljavanje. Ako je mozak organ za preživljavanje znači da je on odgovoran odnosno da upravlja voljnim i nevoljnim radnjama. Kao i svaki kompjuter, a mozak jeste najsavršeniji kompjuter, moramo ga „napuniti“ informacijama, sa što više informacija. Štos je u tom načinu na koji „sipamo“ podatke u taj naš kompjuter.
Ono što nazivamo inteligencijom, nalazi se u korteksu. Korteks je moždana kora, opna, debljine oko 5-6 mm.
Od samog rođenja, mozak deteta iz spoljnog sveta prima razne nadražaje – stimulacije. Boje, kontraste, slike, zvuk, govor,… Svaka od tih stimulacija stvara veze u mozgu. Što je više stimulacija to je više veza. Stimulacije su neophodne jer se tako razvija organ za preživljavanje, tako se snabdeva informacijama koje su neophodne za preživljavanje.
Nauka je dokazala da neuroni koji nisu u upotrebi odumiru.
Pojednostavljeno rečeno ukoliko bi zdravoj bebi povezom bilo zatvoreno jedno oko, i takav povez stajao oko 10 dana, dete bi zauvek ostalo slepo na to oko, i pored fiziološki zdravog i neoštećenog organa, jer se ne bi stvorile sinapse, odnosno veze neurona u mozgu koje su odgovorne za vid na tom oku.
Do 5-7 godine, mozak deteta prikuplja (upija) podatke kao baza podataka. To je važno da bi mozak mogao da obavalja svoju funciju, tj. da čuva dete u svetu u kojem živi.
Kod životinja sisara, te veze se stvaraju mnogo brže jer, u divljini, one ranije moraju da budu sposobne za samostalan život.
Primarni nagoni
Primarni nagoni su direktno vezani za preživljavanje. Mentalna stimulacija spada u primarne nagone, a dokazano je da veze između neurona u mozgu (sinapse), umiru ako ih ne koristimo. Mi ljudi prirodno volimo da učimo.
Ostali primarni nagoni su: glad, žeđ, spavanje, seksualni nagon.
Skupa oprema za bebe je nepotrebna
Dr Rajović naglašava da su gotovo sva pomagala, koja roditelji kupuju i koriste u podizanju svoje dece praktično kontraproduktivna. Roditelji gotovo hipnotisano kupuju sve za šta čuju da je dobro i udobno za njihovo novorođenče. Skupa kolica neće doprineti zdravlju i intelektualnim sposobnostima deteta. Hodalice, muzički reklaksatori, cipele u uzrastu dok još dete nije prohodalo… neće pomoći da se deci razviju one neophode, za život tako važne, veze neurona u mozgu – sinapse.
Dr Rajović nedvosmisleno poziva roditelje na odgovornost i ukazuje da su najvećim delom sami roditelji odgovorni za stanje u kome se nalaze njihova deca.
Ako je dete darovito, i to još neko primetio, pa ga nije mrzelo da se malo i bavi time… imamo šansu da nešto postignemo.
Svako „fiksiranje“ dece, odnosno sprečavanje njihove prirodne i urođene potrebe za kretanjem, izvor je niza problema sa kojima se deca i roditelji suočavaju u kasnijem uzrastu.
Učenje je igra
Igrajući se, deca, a i odrasli, mnogo lakše i brže usvajaju nove pojmove. Povezuju ih, kroz simbole i asocijacije, ne slute da tako uče.
Čak i komplikovane pesmice lakše se pamte tako što svako dete nacrta u slikama kako razume stihove.
Roditelji, budite domišljati
Motiv za učenje je igra.
Objektivno, roditelji imaju sve manje vremena da se posvete deci. Kad to znamo preostaje nam domišljatost – lukavstvo. Znamo da deca najradije čine ono za šta im kažemo da ne može, da nije to za njih, da je to samo za mamu i tatu. Na nama je da osmislimo.
Npr. deca vole da idu po ivičnjacima – to je važna igra održavanje ravnoteže. Mrzi nas ili nemamo vremena da izvedemo napolje. Možda možemo da osmislimo poligon u stanu, uz obavenu naznaku da to u stvari nije za njih nego za roditelje. Većina dece će pohrliti da radi baš to. Pa onda igra može i da se malo „iskomlikuje“. Posle nekoliko koraka mora čučanj, posle nekoliko čučnjeva mora okret, posle nekoliko okreta izgovori se par stihova, ili sabiranje, množenje,… I još jedna važna napomena: ne davati im sve te zadatke od jednom, već nivo po nivo.
Mnoga deca stvarno vole da pomognu roditeljima. Iskoristite njihovu prirodnu radoznalost i zainteresovanost.
Vrhunska koncentracija je kada je mozak najviše angažovan. Deca ne čuju da ih zovete, ne vide ništa drugo sem ono što rade, čak se ne odazivaju na poziv na ručak. Ne prekidajte ih.
Kada dete instiktivno nešto radi to je verovatno dobro, a naša uloga je da im obezbedimo okruženje gde su sigurni, da ne mogu da se povrede.
Nemirna deca na času
Deci je mirovanje – sedenje najveći problem. Najprirodnije za decu, čak do uzrasta od 12 godina, je da skaču, da se vrte, da se kreću. Kada ustaju na času, učitelji ih opominju i smatraju da su nemirni na času i da ometaju druge.
Učitelji bi sad već mogli da znaju da deci dopuste ustajanje, čak im daju zadatak kako bi se kretali. Kad zadovolje tu svoju potrebu za kretanjem manje smetaju drugima. Bolje se uči u pokretu.
U Azijskim zemljama, deci je dozvoljeno da piju vodu na času, svako ima flašu vode na stolu.
A ako učenje nije igra
Kada su časovi nezanimljivi, učenici se dosađuju. Dosada je vrsta stresa. U stanju stresa organizam luči kortikosteroidni hormon kortizol. Kortizol se luči u nadbubrežnim žlezdama i odgovoran je za povećanje krvnog pritiska, nivoa šećera u krvi i oslabljuje imunitet. Stvara se osećaj neprijatnosti i teskobe.
Tako se posredno, tokom vremena, kod dece stvara otpor prema pojedinim predmetima zatim učenju i školi. Kažu da se najviše dosađuju najinteligentnija deca.
„Od najranijeg uzrasta, decu treba upisati na folklor. Tu ima svega: i igre, pesme, i koordinacije pokreta, i akomodacije, i vrtenja u krug, i trčanja… i sve to u ritmu muzike. Dakle nisu nam potrebni tuđi simboli, tuđe igre, i običaji, imamo sve u našem okruženju, samo treba da iskoristimo.“
Ko se seća?
Dobre stare igre: školice, igranje lastiša, preskakanje konopca, klikeri, skupljanje sličica (ali ne da roditelji kupe sve sličice od jednom), šuge, vrtenje hulahopa,…
Da se deca ne zamaraju
Kod nas je običaj da roditelji uslužuju decu. Zakopčavaju dugmad, oblače im čarape, hulahop, vezuju pertle… iako ona sama već odavno pokazuju interesovanje da se time pozabave. Zašto?
Istina, nekad su za te stvari krive i babe i dede. Udovoljavanjem stvaraju zavisan odnos, to se pogrešno tumači kao ljubav i briga.
Zašto do sada nismo učili decu slovima i čitanju u ranijim uzrastima, kao što to rade Kinezi? Odgovor je uglavnom: da se dete ne zamara, šta će mu sad to, pusti ga, još je mali…
A mnogi rezultati pokazuju da baš u tom uzrastu deca „upijaju“ s neverovatnom lakoćom. Tada razvijaju finu motoriku i razvijaju vijuge rešavajući svoj mali zadatak.
Zašto je sve to važno?
U svetu su odavno shvatili da im od trenutnog stanja u školama i obrazovnog sistema, zavisi ekonomski razvoj za narednih 20 godina. Kako? Deca uzrasta 12-15 godina će za 20 godina postati produktivna (ili neće) i od njih će dalje zavisiti ekonomski razvoj zemlje i drušva.
Tako je nastao, sada već svima poznat, PISA test. Na tom testu utvrđuje se reproduktivno i funkcionalno znanje dece. Funkcionalno znanje omogućava snalaženje u novonastalim situacijama.
Reproduktivno znanje je važno ali samo kao uvod u funkcionalno znanje.
Funkcionalno znanje se razvija onda kada se od dece zahteva da razmišljaju, reproduktivno znanje je ono što nazivamo „učenje napamet“.
Izvor: Detinjarije
