Gledam te kroz želju pritajenu, konture tvoje slažem u stvaran lik, zovem te čekanjem, dozivam željama…
Potreba si svih godina nespokoja, izazova, puteva kojim žaoka života ostavlja izazov bola, snage, želje da mozaik vremena donese tajanstven lik iz mašte. Sasvim slučajno, pojavio se stranac da utisne beleg životu, u trenutku postane deo mene, na užarenom asfaltu majskog susreta, kada nam se putevi ukrstiše van vremena, u nekoj priči posve drugačijoj od svakidašnje na koju smo navikli. A ti i ja jesmo čudaci, svako na svoj način. Dozvali smo se traženjem, dozvani razumeli ćutanjem…
Prevario nas trenutak slabosti, privlačnost, želja, strast…
Što god, jako je, dušo, zaista, koliko jaka bila, a ti znaš da jesam, nisam se uspela odbraniti od tebe…
Želela sam te još od prvog trenutka, kad su se pogledi sreli i usne pozvale osmehom…
Ćutanje je deo mene, deo želje pritajene, deo snova i deo tebe….
Govorila sam onako kako ti razumeš, jer ti me čitaš oduvek kao retko ko…
Korak po korak, duše se spoznaju sve više. Melem si za sve godine između živog rastinja po kome trnje zakrčava puteve i oaze života koje krvave tragove melemom vida. Potrošili se koraci starih pohabanih cipela prošlosti koja je tinjala godinama negde po strani, lutala bosonoga, tražeći svoje mesto opstanka. Svojom pojavom zatvorio si je u samicu.
Nove cipele nade krče korake životu. Idem daljinama nepresušnih izvora sreće i kao nikad, osmeh mi blista. Hvala ti, ljubavi, vratio si mi radost životu.
