Ekskluzivni intervju Novaka Đokovića za RTCG
Najbolji teniser svih vremena, čovek koji je osvojio rekordna 24 grend slem turnira i pomerio granice u tom sportu, Novak Đoković dao je prvi intervju za RTCG, u kojem se osvrnuo na aktuelnu situaciju u svojoj karijeri, tenisu, najvećim velikanima sporta, ali i Crnoj Gori i neraskidivoj povezanosti s njom.
Na početku intervjua, koji je vodio Vlado Jovićević, Đoković je kazao da je povreda sa Australijan opena sanirana i da će učestvovati na Mastersu u Dohi, koji se igra sledeće sedmice.
– Hvala vam na pitanju. Povreda je skoro sto odsto sanirana. Imam zeleno svetlo od medicinskog tima da mogu da treniram, da mogu da se spremam. Na rasporedu je naredni turnir u Dohi, u Kataru i on počinje za osam dana, tako da imam dovoljno vremena da se pripremim i radujem se novim izazovima. Mislim da sam dobro započeo godinu. Naravno, postoji žal zbog tog polufinalnog meča koji sam morao da predam nakon prvog seta protiv Aleksandra Zvereva, inače na grend slemu na kojem sam istorijski beležio svoje najbolje rezultate u karijeri. Ali dobro, šta je tu je. Nadam se da me povrede neće ometati, jer sam svoj najbolji meč od olimpijskog finala prošle godine upravo odigrao u četvrtfinalu protiv Alkarasa, kada sam se povredio, ali sam završio meč. Ipak, kvalitet tenisa koji sam tada pružio daje mi snagu i ohrabruje za neka nova dela.
Na pitanje da li je prežalio takvu situaciju u Melburnu, Đoković je odgovorio da jeste.
– Pa, jesam. U našem sportu je veoma važno da vrlo brzo prebolite poraze i da nastavite dalje, jer u suprotnom ćete ostati – da tako kažem žargonski – zaglavljeni i u prostoru i u vremenu. Nemate prosto taj luksuz da previše razmišljate i da žalite za onim što ste propustili. Morate da okrenete novi list, a dobra stvar u tenisu je to što raspored zaista donosi mnogo turnira – svake sedmice ili kroz dve-tri dolazi neki novi izazov, neki veliki turnir na kojem možete ponovo da se dokažete, i to pre svega sebi, a i drugima. I to je, u suštini, sada neka moja faza karijere – da kažemo završna – koja traje, a ne znam koliko će još trajati, jer kraja još nema na vidiku. Pokušavam da što više uživam na terenu, jer sam, naravno, veoma ponosan na sve što sam postigao i na sva dostignuća u svojoj karijeri. Sve što sada učinim je, da kažemo, neki bonus, ali mi u isto vreme predstavlja i podsticaj i izazov da dokažem sebi i drugima da i dalje mogu da se takmičim na najvišem nivou i da budem konkurentan za najveće titule. Spomenuli ste Alkarasa – imamo Alkarasa i Sinera, pa i Zvereva, koji su trenutno najbolji teniseri današnjice. To su momci koji su jako mladi, perspektivni, gladni pobeda i dokazivanja. I meni je to zaista novi izazov. Nakon svih ovih godina profesionalnog bavljenja tenisom – sada proslavljam 20 godina profesionalne karijere – moram da pronađem novi izazov, da podstaknem sebe, da se ohrabrim i da se poguram. Da ustanem ujutru i kažem sebi: ‘Želim da treniram čak i više nego do sada, kako bih uspeo da pobedim ovako mlade momke na velikim turnirima’. I dalje u meni ima tog žara, vatre i plamena. Dok god je to slučaj, nastaviću da se bavim tenisom.
Teniser koji je oborio sve rekorde – 24 grend slema, 99 titula – nastavlja da pomera sopstvene granice u igri „sam protiv sebe“. Na pitanje gde vidi svoju šansu i kako gleda na ovu fazu svoje karijere, kazao je:
– Pre nego što vam direktno odgovorim na to pitanje, želio bih samo da se osvrnem na neku, da kažemo, filozofiju pristupa. Razne faze moje karijere zahtevale su različit, rekao bih, malo drugačiji pristup. Sada, u ovoj fazi, nalazim se negde između osećaja da zaista želim da uživam u plodovima svog rada i svega onoga što sam postigao i potrebe da malo rasteretim sebe ogromnog tereta, pritisaka i očekivanja – pre svega svojih, a zatim i svih drugih, koji kada me gledaju očekuju da pobedim u 99% mečeva. To jeste privilegija, naravno, ali nakon godina i godina takvog pritiska dolazi do zamora materijala, da tako kažem, i to se onda odražava kroz povrede, možda i manjak motivacije itd. Tako da sam između tog osećaja i onoga u čemu sam se uvek dobro snalazio i za šta sam dobro istreniran – a to je mentalni sklop u kojem stalno težim ka tome da osvajam titule i gde je sve osim titule za mene neuspeh. Taj mentalitet mi je sigurno pomogao, ali u nekim fazama moje karijere i odmogao. Zato pokušavam da pronađem neki balans u svemu tome. Nesumnjivo je da i dalje težim ka osvajanju titula i nadam se da će doći još neki grend slem. Da li Rolan Garos, da li Vimbldon, da li Ju-Es open… Spomenuli ste da sam hronološki gledano najbolje igrao na Vimbldonu, najkonstantnije dolazio do finala u posljednjih desetak godina. Ipak, smatram da sam možda u posljednjih četiri-pet godina igrao bolje na Rolan Garosu i na šljaci nego što je to bio slučaj u prvih 10-15 godina karijere, što je pomalo paradoksalno.
Želje za trofejima ne manjkaju…
– Što se tiče jubileja – stota titula može da dođe možda već u Dohi, ne znamo. Nadam se. Na svaki turnir dolazim sa željom da pobedim, ali uz podsetnik da se, u svojoj 38. godini, nakon svih ovih uspeha, trudim da se malo rasteretim i uživam u svemu tome. Često čujemo od sportista da treba uživati u trenutku, biti prisutan u njemu. Ali to je, kako bih rekao, mnogo lakše reći nego postići na terenu. Kada ste individualni sportista, ne možete da se oslonite na nekoga. Ne možete da tražite zamenu, ne možete da odete na pauzu, na klupu, na nekoliko minuta, pa da se vratite. Ako nešto krene nizbrdo, izgubili ste meč i ispali s turnira. Takav je format – poprilično surov. Zato sebi ne možete da dozvolite luksuz opuštanja, ne samo na terenu, nego i van njega.
Novakova priča poučna je za sve, pogotovo mlađe tenisere:
– Odrastao sam uz ljude – pre svega roditelje i ljude koji su zaista stručni u sportu i životu, koji su mi preneli veliku mudrost i znanje i koji su me naučili disciplini. Ja, zapravo, ne znam da radim stvari 99 odsto, samo 100 odsto kada je u pitanju tenis. Stalno tražim nove načine da inoviram svoju igru, napredujem, usavršavam se. Jer je to jedini način. Ako ostanem na istom mestu i pokušam da održim neku tzv. stagnaciju ili status kvo, to zapravo znači regresiju, jer svi ostali napreduju i idu dalje. Zato, svakom turniru pristupam sa optimizmom i velikim ciljevima“.
Novak Đoković 22. maja puni 38 godina. Lionel Mesi je njegov vršnjak, Kristijano Ronaldo i Lebron Džejms imaju po 40 godina. Ta četvorka i dalje dominira svetskim sportom. Šta Đoković vidi kao zajedničku crtu kod njih?
– Mislim da je mentalitet, pre svega, to neko vezivno tkivo nas, šampiona iz različitih sportova. Naravno, svaki sport ima svoje specifičnosti, detalje, i u biomehaničkom smislu postoje uporedive stvari i pokreti, ali svaki sport je jedinstven. Međutim, kada je u pitanju mentalitet, zaista vidim da imamo mnogo toga zajedničkog. Igrom slučaja, poznajem Kristijana Ronalda i Lebrona Džejmsa bolje nego Mesija, iako sam i njega upoznao. Imao sam priliku da se uverim, kroz razgovore i način na koji rade, pa i kroz neke zajedničke treninge, da imamo sličan pristup. Dakle, čak i kada niko ne gleda, kada se trenira daleko od kamera i publike, posvećenost je jednaka, ako ne i veća, nego kada ste pred očima javnosti. To je nešto što me impresionira kod svih imena koje ste spomenuli. Divim se svima njima i izuzetno ih poštujem. Njihova istrajnost me inspiriše. Verujem da je to i obostrano – kao što je bio slučaj sa Federerom i Nadalom, mojim najvećim rivalima u istoriji tenisa. Mi smo jedni druge vukli napred. Postao sam teniser kakav jesam upravo zbog rivalstava s njima. Na početku karijere su me pobeđivali u svim velikim mečevima i turnirima i morao sam da pronađem način da ih nadigram na najvećim scenama. Kroz to usavršavanje i nadmetanje spoznao sam sebe i svoj potencijal i shvatio da je, zaista, nebo granica. Tako gledam i na velike šampione iz drugih sportova i zaista im čestitam na fantastičnim karijerama.
Krajem 70-ih i početkom 80-ih godina imali smo vrlo kvalitetne i harizmatične tenisere – Mekinroa, Bjorna Borga, Džimija Konorsa, koji i dalje drži rekord po broju osvojenih turnira. Nakon njih su došli jednako harizmatični Andre Agasi i Boris Beker, pa hladnokrvni Ivan Lendl, poslovično mirni Šveđanin Stefan Edberg. A onda su se pojavila trojica možda i najharizmatičnijih tenisera – Đoković, Nadal i Federer. Da li današnji teniseri, predvodnici novog talasa, imaju tu vrstu harizme? I koliko je ona važna za tenis na globalnom nivou?
– Lestvica je podignuta veoma visoko i novim generacijama je teško da se dokažu, jer su očekivanja ogromna – ne samo u teniskom i rezultatskom smislu, već i u ljudskom, karakternom, kao i u smislu brenda. Kako postaviti stvari? Kako inspirisati nove generacije mladih ljudi širom sveta koji vole sport? Kako ih privući ka tenisu, kako usmeriti pažnju više ka ovom sportu? Mislim da u svakoj generaciji uvek ima harizmatičnih tenisera koji se ističu, kako stilom igre, tako i ponašanjem. Jedan koji se posebno izdvaja je Karlos Alkaras. On prosto oduševljava ljude svojim potezima, ali i ponašanjem – poštovanjem prema protivnicima, sudijama, skupljačima loptica. To je nešto što je zaista lepo vidjeti. Takođe, lepo je videti rivalstvo između njega i Sinera. Sećam se njihovog meča prošle godine u Indijan Velsu. Došlo je do kratkog prekida, mislim zbog kiše. Obično, kada teniseri napuštaju teren, jedan ide prvi, drugi iza njega. Ali oni su hodali zajedno, smejali se, razgovarali – a igrali su finale! To je, po meni, prelepa slika i poruka koja se šalje. Nešto što je, verovatno, pre 15-20 godina bilo potpuno nezamislivo. Vi ste spomenuli neke gigante, zaista divove i legende našeg sporta, koji su nama trasirali put i omogućili da uživamo u ovako globalnom, popularnom sportu koji nam je mnogo dao. Svako od njih je obeležio istoriju tenisa i ostavio legat koji smo dužni da poštujemo i nasledimo. Moramo biti svesni da nisi broj jedan na svetu samo zbog svojih rezultata i ostvarenja – već moraš osećati i odgovornost prema nasleđu svih onih velikana koji su pre tebe omogućili ovu platformu u kojoj danas uživamo. Svaka generacija nosi nešto svoje, vremena su drugačija. Do pre 10 godina nije bilo društvenih mreža. Mobilni telefoni su postali sveprisutni tek pre 20-25 godina. Nije prošlo mnogo vremena, ali društvo se drastično promenilo. Starije generacije možda kritikuju mlađe tenisere i sportiste da previše koriste telefone, da se previše izražavaju na društvenim mrežama… Ali to je jednostavno deo današnjeg vremena – nosi sa sobom prednosti, ali i mane.
Bio je konkretan Đoković:
– Što se tiče mana, ono što primjećujem je manjak koncentracije, fokusa i prisutnosti. To ne utiče negativno samo na igru, već i na sve ostalo. Čovek mora da bude svestan svojih obaveza i prema medijima i prema sponzorima, navijačima, svima treba posvetiti pažnju. A opet, moraš da pronađeš način da regenerišeš energiju kako bi mogao da to iznova radiš svaki dan. Tenis je u dobrim rukama, ali mi – nas trojica, četvorica – postavili smo veoma visoke standarde.
NERASKIDIVA VEZA PORODICE ĐOKOVIĆ S CRNOM GOROM
SINU SMO DALI IME PO SVETOM STEFANU, KĆERKI PO TARI
Novinar RT CG osvrnuo se na Vimbldon i prvo osvajanje „nezvaničnog prvenstva sveta“ 3. jula 2011. godine, kao i na doček u Beogradu, gde se pored Đokovića na bini našao i njegov, danas preminuli, deda Vlado.
– Emotivan sam kada spomenete mog pokojnog dedu, jer sam veliki dio detinjstva proveo s njim. Uvek je bio tu kada mi je bio potreban – kad su roditelji morali da rade, kad nisam imao s kim da idem na treninge ili da popričam. On je uvek bio tu. Bio je poseban čovek, posebna duša u mom životu i dalje jeste. Njegova veza s Crnom Gorom bila je neraskidiva, ne samo za njega, nego i za svakoga ko je živio s njim. Ljubav prema Crnoj Gori preneo je na sve nas. Zadržao je svoj crnogorski naglasak, identitet, način hoda, govor, ponašanje – do poslednjeg daha. Bio je izuzetno ponosan na to i ja sam veoma ponosan na svoje korene. Moji su s Čeva došli u Nikšić, u Jasenovo Polje, a poslednjih pet-šest godina svake godine dolazimo u Crnu Goru, najčešće na primorje. Ovde radim puno pripremnih treninga, ovde odmaram.
Konkretizovao je Novak lepu priču o Crnoj Gori egzaktnim podacima:
– Venčao sam se sa suprugom na Svetom Stefanu 2014. godine. Našem sinu dali smo ime Stefan po Svetom Stefanu, našoj Tari po Tari. Zaista ne znam šta bih još dodao – toliko je mnogo veza koje me čine ponosnim i srećnim što mi koreni potiču iz Crne Gore. Nadam se da ću u budućnosti provoditi još više vremena ovde, jer ovakve lepote niđe na svijet nema – uz osmeh je rekao Đoković.
DOBIO SAM U CRNOJ GORI VETAR U LEĐA ZA OI U PARIZU
Svaki put kada ste punili baterije u Crnoj Gori, to se reflektovalo na postizanje najvećih uspeha…
– U Porto Novom i na terenima Slovenske plaže spremao sam se pred Olimpijske igre u Parizu. To mi je bila želja, jer veći dio priprema volim da radim u privatnosti – tada imam maksimalnu koncentraciju i posvećenost. Tako mogu u miru da radim na određenim aspektima igre. Ali, povremeno volim da osetim i prisustvo publike. Kao što je to bio slučaj pred Olimpijske igre – osetio sam da mi je potrebno malo podrške. Bila je letnja sezona, puno ljudi je došlo na tribine, podržalo trening i dalo mi vetar u leđa. Iskreno verujem da je to bio jedan od velikih razloga zašto sam na Olimpijskim igrama u Parizu osetio toliku inspiraciju i motivaciju.
Pričao je Novak u superlativu o Crnoj Gori…
– Obično dolazimo leti, ali bio sam ovde i zimi. Moja majka – pogotovo ona – često dolazi. To mi je zanimljivo, jer su sa očeve strane svi iz Crne Gore, ali se ona zaljubila u ovu zemlju. Sada svaki vikend gleda da iskoristi priliku da dođe. Bio sam i na Durmitoru pre nekoliko godina, prvi put zimi. Zima je tamo surova, ali je leto neverovatno lepo. I kažem – kada god imam slobodnog vremena, dolaziću u Crnu Goru. Prija mi da ovde provodim privatno vreme, prija mi da treniram, jer imam odlične uslove. Vreme je idealno, naročito leti, jer tenis je sport koji juri sunce, sport koji se igra napolju. Ljudi su izuzetno ljubazni – bilo u Bokokotorskom zalivu, Budvi, gde god da se pojavim, dobijam mnogo podrške, poštovanja i razumevanja. Svima je stalo da izađu u susret. A meni je posebno drago kada vidim puno dece, jer želim da se deca bave sportom – da li tenisom ili bilo kojim drugim, samo da budu napolju, da jure loptu. To je najzdraviji mogući način odrastanja.
ĐOKOVIĆ MEDIJATOR U REŠAVANjU PROBLEMA SVETOG STEFANA
Sveti Stefan je već tri godine zatvoren, da li ćete se sada možda i više baviti tim pitanjem, kao globalni ambasador?
– To je jedan od razloga zašto sam ovog puta posetio Crnu Goru. Učestvovao sam u sastancima, pokušavajući da, u ulozi globalnog ambasadora Amana, od prošlog avgusta delujem kao neka vrsta medijatora i, možda svojim uticajem i prisustvom, pomognem u rešavanju te situacije. Siguran sam da to ne odgovara nikome, jer verujem da je u opštem interesu Crne Gore da jedan od najvećih i najvažnijih hotelskih brendova na svetu – Aman – ostane ovde i ponovo otvori Sveti Stefan. To je sada već istorijski hotel, mesto na kojem smo se moja supruga i ja venčali pre 11 godina. Otkada sam postao globalni ambasador, imao sam priliku da u poslednjih šest meseci sretnem mnogo ljudi koji su decenijama klijenti Aman hotela širom sveta. Prijatno sam se iznenadio koliko njih je spomenulo Sveti Stefan i Crnu Goru – koliko im je žao i koliko tuguju što ne mogu da se vrate, da budu gosti hotela. Razumem da postoje mnoge komplikacije i kompleksnosti, ali ovo su bili prvi inicijalni razgovori i nadam se da će uskoro doći do rešenja, jer je to u interesu svih.
ISTRAJNOST, HRABROST I ČOJSTVO UTKANO U GENE
Za kraj, pitanje koje možda zahteva fenomenološki pristup. U jednom trenutku, vi i Miloš Raonić igrali ste veliko finale. To je Jasenovo Polje, Žabljak – 50 kilometara vazdušne linije. Iz Pive potiče Nikola Jokić, koji je danas apsolutno najbolji igrač sveta. Bogdan Bogdanović je iz Plužina. Dejan Savićević je u jednom trenutku bio verovatno najbolji fudbaler Evrope – zbog njega ste i počeli da navijate za Milan. Crna Gora je dala najboljeg rukometaša sveta u 20. veku – Veselina Vujovića. Tako mala zemlja, a toliko sportista na najvećem nivou. Imate li objašnjenje za to?
– Geni su sigurno prvo što se logično nameće. Kada kažem geni, mislim i na istorijsko nasleđe, na pretke koji su dali život kako bismo mi danas imali priliku da živimo u ovakvoj lepoti i slobodi. Ta snaga, istrajnost, hrabrost, čojstvo – sve je to utkano u naše gene. Siguran sam da je to osnovni i fundamentalni razlog uspeha. Ali, ima nečega i u prirodi, u ovom vazduhu, vodi, hrani, mentalitetu. Verujem da je to dobitna formula. Ipak, da to ne bi ostalo samo na slučaju, već postalo nešto sistematski održivo, nadam se da će se stvari na državnom nivou, kada je sport u pitanju, unaprediti. Na primer, na Primorju, gde sam proveo puno vremena poslednje tri-četiri godine trenirajući i odmarajući, primetio sam nedostatak javnih sportskih igrališta za decu. Nadam se da će se to promeniti, jer to mora da se promeni. Odrastao sam i u Crnoj Gori, kada sam bio dete, ali i u Beogradu, gde sam rođen i proveo najviše vremena. Takođe, na Kopaoniku sam provodio 90 odsto vremena kada nisam bio u školi – trenirajući napolju. Da li je bila zima, leto, kiša ili jesen – nije bilo važno. Mi smo bili napolju, igrali smo se na igralištima. Imali smo mogućnost, imali smo društvo. To je ono što je danas jako važno. Pričamo o novim generacijama, o mobilnim telefonima, o digitalnom vremenu. Mnogo se stvari danas radi preko kompjutera i mobilnih uređaja, ali to ne sme da bude izgovor zašto nema igrališta. Pre svega, igrališta moraju da postoje kako bi deca mogla da se igraju i uče sportove. Jer to je najspontaniji, a ujedno i najbolji način da nauče fudbal, košarku, tenis.
Đoković je intervju za RT Crne Gore završio zaključkom:
– Ja sam tenis učio udarajući lopticu o zid. Sa društvom sam na Kopaoniku i u Beogradu pravio improvizovane mreže – uzeli bismo kanap, zavezali ga između dva stabla i igrali sa krpenjačom. U tom snalaženju rađa se motivacija i inspiracija. Prosto želiš da dokažeš da iz takvih uslova možeš da uspeš i postaneš najbolji na svetu. Veoma sam ponosan što sam deo tog elitnog društva svetski uspešnih sportista koji dolaze iz ovih krajeva – zaključio je Novak Đoković.
Izvor: zurnal.rs
