Razgovor i prevod: Valentina Novković
„To je znak prave umetnosti, da je ona uvek moderna, vitalna, korisna“, pisao je Dostojevski. Šta je za vas prava kreativnost, kakva je njena uloga u svetu? Da li je njegov efekat na osobu isti kao u prošlosti?
Iskreno mi je drago što imam priliku da se obratim srpskoj publici i da govorim na stranicama jedne publikacije koja je ugledna u književnim krugovima. Šta reći o kreativnosti… Ljudi se ne menjaju, menja se samo vreme, rađajući nove generacije. A težnje, stremljenja, strasti, bolovi i nade ljudi – sve je to nepromenjivo. Dakle, uticaj umetnosti na čoveka koji pogađa večne probleme je trajan, a kreativnost je jedina istina života. U širem smislu, kreativnost pokreće svet, a svi smo mi stvaraoci.
Kakvo je bilo Vaše detinjstvo, da li ste voleli da čitate, da li se sećate prve pročitane knjige?
Deca vole da se igraju. Tako da kao dete nisam želeo da čitam. Igrali smo tada igre na otvorenom, na ulici, a nismo gledali u ekrane kao što to današnja deca često rade. Sećam se kako me je majka terala da čitam pre polaska u školu. Jedna od knjiga za čitanje je bila prevedena, a na slovu „jo“ nije bilo tačaka. Ja, saznavši da takvo slovo postoji, nisam počinjao da čitam, odlagao sam koliko je to bilo moguće, stavljajući te iste tačke na listove potrebne za prvo čitanje. Da bi bilo lakše da se čita. A potom sam zavoleo da čitam. Na primer, o junacima knjiga Nikolaja Nosova o Neznalici. Sećam se da je ovo bila prva knjiga koju sam pročitao sam, bez podsticanja.
Današnju decu često grde što ne posežu za knjigom. Ali, sada postoji toliko ometanja koja su tu da zamene čitanje u poređenju sa prošlošću. Generalno, ozloglašeni gedžeti. A ako se setite da osoba prima 98% informacija putem vizije, onda je, grubo govoreći, gledanje videa zanimljivije od čitanja. No, čini mi se da čitanje knjiga razvija maštu. Na kraju krajeva, postupke likova moramo da zamislimo. A to vam nije potrebno kada gledate film.
Vi ste pripovedač, pisac, dramaturg, da li se sećate prve priče koju ste napisali. Šta Vas je inspirisalo?
Prva priča napisana je u završnim razredima škole i zvala se „Zašto?..“
Kontrasti života, svest o različitosti sudbina gurnule su me na prazan list papira nakon susreta sa prosjakom na pijaci koji je prosio milostinju među radosnim ljudima koji su se pripremali za praznik. Veoma je teško napisati priču u kojoj će na maloj udaljenosti ponekad bljesnuti ceo život likova, kao u sekundama opasnosti. Ali, tome se mora težiti.
Koji pisci su na Vas ostavili najjači utisak? Da li ponovo čitate neke autore: kako ih sada doživljavate?
Ne navodeći mnoge, biraću između Rusa Gogolja, Čehova, Dostojevskog, Platonova, Babela, Nabokova, a od stranih Hašeka, Kafku, Džojsa, Lagerkvista, Markesa, Pavića, Prusta. Uglavnom sam sklon čitanju. Vraćajući se delima koja su vas dirnula, svaki put u njima otkrijete nešto novo. Na kraju krajeva, čitate u drugačijem raspoloženju, godinama i reagujete na različite stvari. Dobra literatura je višeslojna, puna detalja i nijansi. Izdvojena u vremenu, postajući klasik.
Po čemu je pristup podučavanju dramskih pisaca drugačiji danas nego u prošlosti? Da li se poštuju tradicije klasičnih pisaca, u kojoj meri se vrše adaptacije?
Dramaturgija se smatra najtežim književnim žanrom. Gradi se na sukobu koji se odvija na sceni. Grubo rečeno, drama je – kada se neko, sa nekim slučajno susreo. Uvek se uči iz dela svojih prethodnika, tu je sve nepromenjeno. A ako talenat dozvoljava, onda ćete doprineti nečim svojim. Tako da mislim da se pristup učenju nije promenio. Zadatak dramskog pisca i pozorišta nije da iskrivljuje ili preoblikuje klasiku, da se ne naslanja na pleća velikana i stvara sopstveno remek-delo, zadatak je da otvore predstavu, makar i odavno poznatu, ali na takav način da gledalac na dobar način bude iznenađen i uzbuđen.
Da li pozorište počinje od vešalice?
U pozorištu je sve važno. Za mene je pojam vešalice, pre svega, gledalac koji dolazi u pozorište. Svi je u pozorištu zbog njega. Dramaturg je napisao predstavu, reditelj je uz pomoć scenografa, kostimografa i dizajnera svetla, kompozitora pomogao glumcima da predstave radnju publici. A onda će samo ona suditi o izvedbi. I ako ne primećuje sve što je okružuje u mračnoj sali, rad reditelja, umetnike, ne vidi solo umetnike, već je ponesena pričom koja se odvija na sceni, onda možemo reći: performans bio uspešan. Ali, vešalica je i shvatanje da je pozorište preduzeće u kome nema sitnica. Gde sve službe koje su vidljive javnosti, bilo iza kulisa ili u administraciji, moraju odlično da rade svoj posao
Tako da gledalac želi da se vrati u pozorište i doživi osećaj uronjenosti u život koji se odvija na sceni. Da se oslobodi svega za vreme trajanja predstave. A ponekad, izlazeći na ulicu, moguće je da se zamisli, učini nešto, promeni ili uzme u obzir.
Dobitnik ste mnogih književnih nagrada. Jedna od njih je prva nagrada međunarodnog književnog Turgenjevskog konkursa „Bežin Lug” u nominaciji „Proza”. Koliko su nagrade važne piscima?
Ko bi se sporio, svakako je prijatno primati nagrade. Ne podstiče vas samo uzbuđenje na učešće na takmičenjima, svaka pobeda raduje priznanjem. Kratka priča „Van vremena“ poslata na konkurs Turgenjeva namerno je stvorena izolovano od vremenskih stvarnosti, iako ih pažljiv čitalac može prepoznati. Reč je o dvoje mladih, o susretu, o ljubavi i njenim putevima, koji ne vode uvek ka sreći. I takođe o tome da se veliko ogleda u malom, i sudbina je data odozgo, a mi smo ipak njeni tvorci. Takav paradoks. Kao autor, uvek ste zahvalni žiriju na onome što su, kako kažu, primetili i zabeležili. Inače, ova priča je tek nedavno, krajem 2022. godine, nagrađena i diplomom međunarodne nagrade Fazil Iskander.
Sa kojim problemima se suočava savremeno pozorište? Da li je teško stupiti u kontakt sa savremenom publikom? Da li ste imali priliku da gledate srpske nastupe?
Postoji mišljenje da moderno pozorište sve više flertuje sa publikom. Otuda – uprošćavanje klasike, svojevrsni vodvilj i šokantno, računanje na to da je javnost tu, pre svega, da se zabavi. S jedne strane, ovo je normalno. Hteli to ili ne, publika ide u pozorište, ni na nesreću ni na sreću, da pobegne od svakodnevice i briga. I ovde je zadatak pozorišta da ga pleni akcijom. Neki ljudi idu lakšim putem. A neko daje gledaocu priliku da komunicira sa likovima, i čini se lako priča o kompleksnom. I tada će biti mesta i za smeh i za suze. I ponekad se smejati kroz suze. Javnost, kako kažu, nije glupa, glasa srcem. Ali morate doći do njega. Još nisam imao priliku da vidim srpsku produkciju, a zaista želim da ispravim ovaj jaz tako što ću konačno posetiti Srbiju.
Od jula 2022. godine radite kao zamenik umetničkog direktora Moskovskog akademskog pozorišta satire. „Kada ljudima nije do smeha, rađaju se satiričari“, napisao je Jerži Lec. Da li vreme u kome živimo inspiriše satiričare?
Ljudi se nikada neće rađati isti sve dok njihov mozak, ili dušu, oblikuje priroda, i, stoga, uvek će postojati ljudi koji su pažljiviji, čije oko oštrije vidi mane. Satiričar posmatra fenomene kroz mikroskop, otkrivajući ružne detalje koje drugi nisu primetili. Dajući ljudima priliku da im se smeju, ohrabrujući ih da promene svoje živote na bolje. Inače, koliko ja znam, pozorište sa tim imenom – pozorište satire – postoji samo u Rusiji i Bugarskoj. Ali, satira i povodi za nju uvek postoje u svakom društvu.
Kako pronaći smisao života?
Ljudski život je tragedija, u potpunosti u skladu sa definicijom ovog žanra od strane starih Grka. Svaki čovek je heroj, suočava se sa nepremostivim preprekama koje život vode do neizbežnog finala – smrti. A onda je smisao života samo u borbi. Svaki dan, svaki trenutak, pravimo izbor. Od toga zavisi naša sudbina. Mi smo kreatori našeg puta. Da li ćemo ostaviti nešto iza sebe, zavisi od nas samih. I nikada ne treba zaboraviti da je život velika radost i sreća, a da ga proživiš veselo, pij vino – i umrećeš mlad.
