Opet se niz vrisak
slivala tišina,
i opet me, kao mašina,
mrvila čežnja
da te vidim, opet.
Opet su gromovi
grlili nebo,
i opet sam, i kad’ nisam trebo,
zastao krišom
da bi te čekao, opet.
Opet je pravac
zamenilo lutanje,
i opet sam, zbijen uz ćutanje,
nečujno padao
dok sam te dozivao, opet.
Opet se seta
mešala u stih,
i opet sam, preglasno tih,
krčio puteve žudnje
da te sretnem, opet.
Opet je suza
brisala slike daljine,
i opet sam, kao u moru gorčine,
neumorno plivao
dok sam te tražio, opet.
