Žeđ! Sve veća žeđ za verom, onom iskonskom i istinskom. Verom u nešto pravedno, čisto i slobodno. Verom običnog čoveka, zgaženog, tlačenog i obesmišljenog; da na nebu ima nečeg nebeskog, da tajna ipak krije istinu, i da je bez obzira na sve moguće izbeći žig ovog vremena. Žig praznoverja, moralnog posrnuća, kataklizme i poraza duha u odnosu na materiju. Žeđ i Žig, borba želje i pohlepe, časti i sujete, id-a i ega, čojstva i gordosti, borba čoveka sa ljudima i naroda sa masom. Borba kolevke sa grobom i kraja sa uskrsnućem. Borba u kojoj ne može biti nerešeno! Neko će jednom morati da izgubi – i to zauvek, bez prava na revanš. Dobro došli u 21. vek. Tek je počelo!
Minut do 12.
Čini se da nijedno vreme kao ovo današnje, nije u tolikoj meri u prvi plan izbacilo i promovisalo prostotu i rđu ljudske duše, poroznost karaktera, nemoral i nekulturu kao model ponašanja. Nekadašnji tihi agnosticizam i nihilizam, zamenio je neki hibrid ova dva, samo prilično agresivan u svom ispoljavanju. Više se ne propagira besmisao verovanja, nego se nameće smisao praznoverja, gordosti i bahatosti.
Sveti apostol Pavle je rekao: „Propast sveta će početi kada dođu oni ljudi čija je slava u sramoti njihovoj!“ Reči koje odzvanjaju, teraju na samoprekor, na pogled u dva oka u ogledalu, uspravnog stava i bez straha pred sopstvenom senkom. Teraju na prihvatanje svog parčeta sramote, stida i odgovornosti. Teraju i na prihvatanje sramote drugih – jer i ona je tvoja. Teraju da „svog spasa radi“ponoviš te reči, makar i sebi u bradu: „Propast sveta će početi kada dođu oni ljudi čija je slava u sramoti njihovoj“. Amin! To treba razumeti, možda u pauzi između dva ponavljanja popiti čašu vode, ili ako se baš mora zapaliti cigaretu i postaviti pitanje: Da li mi tom događaju, zvanom „propast“ upravo prisustvujemo?
Mada ima i onih koju kažu da je najveći nemoral raspravljati o moralu!? Rećiću im: „Kako da ne – ne prihvatam! Odbacuje se na prvu. Najveći nemoral je ćutati o moralu! To je greh, predaja i posrnuće svetlosti pred mrakom, pravednog pred nepravednim, čistog pred prljavim.“ Dodaju ljudi koji nemoral brane: „Ko je taj ko određuje onog što o moralu može da govori?“ I ja se pitam: Ko je taj? Možda TA? Ako ni „ta“ ni „taj“ nisi ti, ili niste vi, zašto onda određujete? Bog je ljudima da sva prava, sem jednog: Da uskraćuju prava drugih. Ja biram da govorim – moje pravo, moj izbor. Zašto je stvoren čovek, ako ne da govori? U doba punom buke, galame i opšte grabeži za reč, više se ne može pogrešno govoriti. Može se jedino pogrešno ćutati. Nema razumevanja za prećutkivanje, i ne sme ga biti. Nisu krivi oni što govore laži, krivi su oni što prećutkuju istinu.
Šta se desilo sa današnjim svetom? Zašto je metamorfoza ljudi u čoveka, izdvajanje jedinke iz mase i njen preobražaj u svesno i duhovno biće danas toliko teška? Neću početi rečenicu sa „mislim“! Više ne mislim, već sam razmišljao i reći ću: „Siguran sam – da je razlog taj što je potisnuta vera. Potisnuta, degradirana, s jedne strane ukalupljena u folklornu tradicionalnost, dok je s druge strane, što je još gore zamenjena pogrešnim uverenjima.“
Poraz vere, samo ne one usko religiozne, nužno bogobojažljive, ne vere kao verski obojene, već pre svega vere kao duboko duhovne kategorije. Kao što joj i samo ime kaže „VERA“; vera u poštenje, pravičnost, skromnost. Vere da treba ići tim putem. Imamo poraz vere, i naravno pobedu uverenja. Ono je uvek pitko, milozvučno, lako se žvaće i još lakše guta – pogotovo ako je pogrešno i nametnuto. Uverenje da se ne isplati biti pošten. Uverenje da se ne isplati biti svoj. Uverenje da je kultura spora, a nekultura progresivna. Uverenje da je moral dekadentan i prevaziđen, a nemoral poželjan, prihvatljiv i popularan. Takva uverenja, danas široko rasprostranjena, gotovo pomešana sa vazduhom kao njegov element, pored azota, kiseonika, argona, ksenona i ugljen dioksida, formirala su sistem vrednosti koji imamo.
Kažu – Ako se zadesiš u nakoj dalekoj zemlji, tebi potpuno nepoznatoj i želiš da nešto saznaš o njoj: pogledaj naslovne strane najčitanijih novina, program najgledanijih televizija, profil najpopularnijih političara i biće ti sve jasno. Verujem da vam se kod ovih reči stvara nakazna slika pred očima, verovatno zbog pogleda u „naše“ dvorište. Ipak, takva slika danas bez većih izuzetaka važi za ceo svet. Ko su danas idoli našoj deci, i šta im se nameće kao sistem vrednosti? Izlizani i istrošeni politikanti, pioni, poltroni, kafanske pevaljke, instagram face, elitne prostitutke i naravno, mnogo, mnogo, mnogo rijalitija. Rajsko ostrvo za sve njih nabrojane. Uđeš u rijaliti, zaboraviš na sve, suziš svest, raširiš noge i postaneš zvezda! Zvezda 21. veka!
Ko o čemu, ja o apostolu Pavlu i njegovim rečima „o propasti koje počinje slavljenjem sramote“. Ponoviću već rečeno: Pogledaj te svet oko sebe, i zapitajte se da li mi danas slavimo sramotu ljudskog roda? Konkubinat umesto porodice? Seksualne objekte od ljudskog mesa, umesto žena i muškaraca? Seks kao gimnastiku umesto „vođenja ljubavi“? Jeftino umeće vašarskog izvođenja, umesto umetnosti? Bahatost umesto skromnosti? Kapu umesto glave? Majicu umesto nedara? Materiju umesto duha? Da li se danas povampirio tiranin i kurvar kojeg je nekad pobedio muškarac i domaćin? Da li se danas povampirila kurva i čedomorka, koju je nekada pobedila žena i majka? Da li se danas povampirila primitivna zajednica srodnika, koju je nekad pobedila porodica? I da li se danas povampirila glupost, koju je nakad pobedila knjiga? Sve to nekada pobeđeno evolucijom, napredkom, razumom, svešću, duhom, danas je tu, na žalost povampireno, puno života i krvi i postavljeno na pijedestal kao zvezda vodilja vremena u kojem živimo. I šta će spasiti svet? Reći ću: čovek ili životinja – šta se pre probudi u današnjim ljudima. Sami ljudi kao ljudi, žigosani, depresivni, umorni, krivo ustrojeni i krivo vođeni sigurno neće. Samo čovek, suvog grla i suve ali još postojeće duše, žedan vere, duha, znanja, spreman da se uzdigne, otvori oči i vrati svojoj suštini. Ili on, ili životinja i njen puki nagon za preživljavanje!
Čovek ili životinja! Šta se pre probudi u današnjim ljudima, u nadi da će se nešto što pre probuditi! U suprotnom možemo sebi, vrsti, rasi i civilizaciji da kažemo jedno „DOVIĐENjA“!
