Reči su suvišne –
kada guše tišinu
koja govori sve.
Od tvojih gležnjeva i listova
preko butina do kukova, nalazi se sav put
koji zaista vredi preći u životu.
Sve ostalo je samo stranputica
i nepotrebno bauljanje;
Bekstvo od čoveka u sebi;
Bekstvo u čopor po imenu ljudi;
Bekstvo u galamu i masu koja krije smrt.
U tvom stomaku video sam carstvo i vaseljenu,
konačno odredište svoje svrhe –
i šansu da u nekom biću u nastajanju
postanem interval u večitom trajanju;
Da postanem epoha sa ciljem i sa iskupljenjem.
Ne želim da budem
ni svetski putnik
ni vođa čopora
ni ovan predvodnik.
Jedini put koji me stvarno zanima –
je put do tvojih kukova,
a ja želim da odem i dalje –
sve do tvog lica –
do krajnje tačke tvoje blagosti.
Kada tu budem stigao,
shvatiću da su nebo i zvezde samo iluzija i mit,
obična laž kojom se sirotinja mami
da sa kopljem u rukama juriša na vetar i na maglu.
Shvatiću da sav potreban i stvaran kosmos
stanuje u tvojim očima.
Zagrizi vazduh,
ponekad tako miriše na med
i na življenje dostojno čoveka.
Daj mi ruku,
da zajedno kao dva prkosnika vremena i prolaznosti
ostavimo trag vredniji od besmrtnosti;
Da utisnemo žig na koži zveri
koju zovu civilizacija.
Ljubav.
Sve drugo je toliko prokleto
sebično i malo,
da postaje ništa.
Zagrizi vazduh…
Za svrhu našu,
na radost Njegovu;
U slavu onoga što se život zove.
Ljubav.
(iz zbirke „Život pre smrti“)
